(Povodom otvaranja izložbe slika “U rajskim vrtovima”)
Večeras prisustvujemo jednoj likovnoj svetkovini, izložbi slika pod nazivom “U rajskim vrtovima” Slobodanke Rakić- Šefer, poznate slikarke koja ce zasigurno svojim delom ostaviti trajni pečat u srpskom slikarstvu.
U pseudo-modernom svetu, a posebno svetu umetnosti, kada se za stvoreno deloproglašava sve od najružnijeg i najbanalnijeg predmeta do erotskih scena na granici vulgarnog;pred nama je večeras jedno suptilno i kompleksno slikarstvo Slobodanke Rakić-Šefer, sazdano odemocija i simbola. Dakle, preko emocija i simbola može se samo uslovno učiniti pokušaj da sedelimično objasni slikarstvo Slobodanke Rakić- Šefer. Njeno stvaralaštvo u biti slojevito i višeznačajno u nekoj potpunosti i nije moguće objasniti, kao uostalom i druga umetnička dela,ali van svake sumnje – to je još jedan istinski doprinos pravoj umetnosti i nadi u njen mogući povratak u svetu pomerenih vrednosti.
Kao što je istaknuto, ta dva krucijalna fenomena našeg vremena; emocijama kojih su mnogi lišeni, i simbolima tim univerzalnim jezikom vekova, graden je likovni rečnik
ove izložbe slika Slobodanke Rakić- Šefer. Emocije, najdublji i najkompleksniji deo stvaralačke ličnosti izgleda da uvek isplivaju na površinu. U delu Rakićeve to su doživljaji i lepota uspomena.
Uočavaju se ili se naziru, rekonstruisani snovi detinjstva, vreme provedeno u autenticnim ambijentima mačvanskog sela, sećanje na dedinu kolibu i laste ispod strehe.
Tu su kuće, dvorišta, kolibe, licidersko srce, ubrane šljive, jednom rečju; plemenito podneblje i život ispunjen smislom. I svaki doživljajSlobodanke Rakić Šefer ima likovni temelj, osmišljen i umiven podstice na vlastiti doživljajposmatrača slike, jer bilo gde da smo, emocije i snove kao breme na leđma, sa sobom nosimo.
Kada smo davnih devedesetih godina prošlog, XX veka, bili počastvovani da govorimo na otvaranju jedne nesvakidašnje izložbe Slobodanke Rakić-Šefer, u Priboju, u predvečerje velike jugoslovenske i srpske drame, vec tada se dalo zapaziti da je ona slikar koji od raznovrsnih doživljaja i simbola može graditi i sagraditi likovne priče.
Bila je to izložba posvećena pčeli, bolje rečeno, fenomenu pčele, njenom delu, stvaranju, radu. Slikarka je očigledno bila na ivici opsednutosti tim čudom životinjskog sveta, i svekolikim simbolom kolektiviteta- pčelom. Na platnima su bile pčele, saća, košnice i ponovo pčele njihova organizovanost i posvećenost kolektivu i kontapunkt ljudskoj sebičnosti i dezorjentaciji.
Na ovoj izložbi izgleda po prvi put Slobodanka Rakić-Šefer predstavlja jedan ciklus slika na kojima su paunovi u onim žarkim bojama kojima su inace prepoznatljivi u svekolikom životinjskom svetu i još više u rečniku simbola. Ova čudesna ptica koja vekovima pleni naučnike, umernike ali i opsenare i alhemicare, živi kao personifikacija svekolikog pozitiviteta, gordosti i sujete.
Za pauna se veruje da potiče iz Indije i važi za simbol sunca, zbog raskošnog perjanog tocka na repu. Kažu, da su se u 5 veku pre nove ere paunovi, kao egzotična retkost u Atini delili za novac kao ulaznice pri razgledanju grada, a u 2 veku u Rimu predstavljaju Junonine svete životinje.
Na slikama Vitlejemske pećine gde je rođen Hrist slika se paun; dva pauna koji piju vodu iz iste kupe, ukazuju na novo duhovno rodenje, a andeli (heruvimi) imaju krila od paunovog perja. U zapadnom svetu paun je važio za ubicu zmija a svetlucave boje perja na repu pripisivane su njegovoj sposobnosti da zmijski otrov preobrazi u sunčevu
supsrancu. Najzad, paun je personifikacija lepote i dostojanstva, proteruje zle sile i kažu da pleše kada vidi lepe žene. Upravo je ovom simbolikom doćran paun na slikama Slobodanke Rakić-Šefer.
On je solarna metafora života, simbol ljubavi, trajanja i većnosti. Paun je alhemija kosmosa. I mada simboli zauzimaju značajno mesto u likovnoj inrepretaciji slikarstva Slobodanke Rakić-Šefer, oni ne predstavljaju celovitu stvaralacku skalu. Njena umetnička univerzalnost građena je u transpoziciji raznih kultura, briljantnoj
selekciji prihvatljivog.
Na prvom mestu ona stavlja redukovne srpske folklorne i verske fenomene, proverene i jasne. Primerice, modifikovani krst i ornament sa pirotskog ćilima samo su segmenti kulture iz koje je ponikla, kojoj duguje i kojoj se vraća. Medutim, ona se time ne svrstava u iskljucivog pratica i tumača kulturnog senzibiliteta sopstvene nacije. Ona srećno kombinuje motive makedonskog i grčkog folklora, sa jednostavnim stolicama ležajima i sofama tako neizbežnim za poimanje Raja. U svemu tome, raskošni kolorit koji zrači sa njenih slika čini logicnim i naslove njenih opservacija. To su: “Magična sofa”, “Za divan san”, “Dan krunisanja”, “Nešto o meni plavo”, zatim “Čuvar kućnog praga”, “Šagalov stol” ili “Letnja noć u dedinom dvorištu”.
Jednostavni predmeti, cvetni ambijenti, tajanstveni znaci i simboli predstavljaju likovni jezik Slobodanke Rakić-Šefer. Na kraju umetnička prepoznatljivost Rakićeve predstavlja esencijalnu determinantu njenog likovnog trajanja. Mnoge slike koje smo vremenom gledali ostaju u sećanju, ali njene se po nečemu izdvajaju i urezuju.
To je i poslednja lestvica na vrednosnoj skali, kojoj, konačno bez izuzetka, svi stvaraoci teže. Biti prepoznatljiv u moru sličnih ili istovetnih, jeste potvrda predenog puta, truda i
posvećenosti.
Konačno, kada se posle neumitnog putovanja u smiraj, u zalazak, u iskon, sve utiša, kada iza svakog ostane samo neki zavežljaj ili pregršt u nadahnuću stvorenog, samo je to bila istinska potvrda našeg bitisanja “ovde i sada” ili kako bi to Albert Ajnštajn rekao, bio je to dokaz, da je “sve to ipak imalo nekog smisla”.
U Užicu, 02.05.2008.god. Dragiša Milosavljević
