Slobodanka Rakić Šefer privodi stvari i pojave čudnim usaglašenjem u jedinstvenu metaforu izraslu iz tuša i olovke, najčešće, veštinom koja je svojstvena ritualu istinskog majstorstva. Tu propevale su cvasti bašta i mačvanskih salaša, i osenčio se drhtaj insekta i ptice sred praznine, u pejzažima vazduha i sunčevog večernjeg pokora.
Njen poetski realizam tako se oglasio u prostoru, nekim snom i ekstazom, kao da smo zašli u napušteni svet obilja, između zagrljaja zemlje i neba, začuđeni zbog odsustva ljudi i životinja. Tu draž oblikovanja potpune tragike i ljubavi, korenom svakog početka, imaju samo oni što se večno vezaše za istraživački postupak u umetnosti. Iz teksta Crtež kao metafora zavičaja.
Krstivoje Ilić, književnik, 1977.
Riznicu privremene podrške i stvaralačkih podsticaja pronalazi proučavajući klasičnu umetnost. Takva interesovanja, svojim programima i pedagoškim nazorima profesora, Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu očito omogućuje - s obzirom na pojavu, u godinama posle 1970, čitave plejade najmlađih slikara, tz. neoromantičara.
Kada je reč o samostalnim pokušajima talentovanih slikara, onda su tu odmah i vredni rezultati. Tako Slobodanka tematski i motivski gradi svoj svet najpre na mitu, sa tendencijom jedne univerzalne simbolike „rajskog vrta“, ili pak „susreta na bunaru“ kao u Tagorinoj poeziji.
Međutim, posle kraćeg „intermeca“ korišćenja, u kolažiranim crtežima, novinske hartije kao fona (jer i to je boja) i računanja sa ritmom debelih i tankih na novinskoj hartiji odštampanih slova, recimo sa nonparelom i petitom, otpočinje da izvire ponornica autorove stvaralačke ličnosti. Iz teksta Crteži kao slike.
Aleksandar Bogojević, likovni kritičar, 1977.
