PLOVIDBA OKO BALKANA

Pretpostavljam da nema čoveka koji u životu nije napravio neku glupost, na sopstvenu štetu. Vratite film svog života – i naći ćete bar jednu budalaštinu, bar jednu avanturu koja i nije morala da vam se desi, a ipak ste u njoj učestvovali.

To se i meni desilo.

Potpukovnik Miloš Marko, potomak stare pomorske porodice iz Splita, sticajem okolnosti, penzionisan je u Zemunu kao pešadijski oficir. Pošto nije mogao da plovi kao aktivni oficir, rešio je da sagradi sopstveni brod. Tako je napravio jahtu za plovidbu po visokom moru. Sam je birao materijal za izgradnju: crnu punomasnu borovinu sa Zlatibora za brodsku oplatu, bosansku hrastovinu za rebra, slavonske hrastove za ostale delove, zakivke, zavrtnje, boje, konope, motor, jedra i kompas.

Sve je to barba Marko pažljivo ispitao, obradio i svojim rukama ugradio u plovilo. Kad je sve bilo gotovo, pred Zemunskim kejom, na kojem listaju stoletni platani, zabelela se na Dunavu prava mala jahta, dužine 13, a širine 3,60 metara. Dao joj je ime „Fortuna“. Sa motorom od 40 konjskih snaga, jahta je mogla da plovi 12–15 kilometara na sat.

Naravno, barba Marko ju je isprobao na Dunavu, po različitim vremenima, čak i po oluji, ali cilj mu je bio da je prebaci do svog rodnog Splita.

Takav brod se nije mogao prevesti železnicom, pa je jedina mogućnost bila da „Fortuna“ isplovi sa beogradskog pristaništa, da plovi Dunavom, pa oko Balkana, preko pet mora, putem dugim 3500 kolometara.

Barba Marko se za pomoć oko organizacije putovanja obratio redakciji vojnog lista „Front“, koja je prihvatila njegov poziv i napravila svoju malu ekipu. Ekipu su činili: najmlađi novinar redakcije, Petar Damjanov, tehnički urednik lista, Milen Čuljić i službenica, Zvonka Zupan. Zapravo, oni su žrtvovali svoje godišnje odmore kako bi sačinili posadu i našli se pri ruci barba Marku. Pozvali su i mene, bila sam tada studentkinja druge godine Likovne akademije, a ekipi se dobrovoljno pridružio i novinar, fotoreporter dnevnog lista „Politika ekspres“, Jelenko Ranđelović.

Sa beogradskog pristaništa isplovili smo u ponedeljak, 7. avgusta 1972. godine u 12 i 45. Niko nije znao kada ćemo stići u Split, niti je tako nešto moglo da se isplanira. Bili smo tek treća nautička ekspedicija oko Balkana i pred nama je bilo mnogo neizvesnosti.

Na pristanište je došlo dosta ljudi, novinara, poznanika, sponzora. Uzbuđenje je bilo veliko, svi su nam želeli mnogo sreće, a nekoliko najupornijih novinara pratilo nas je do Bele stene, odakle su sa motornog čamca napravili poslednje snimke i dugo, dugo nam mahali.

Kad smo se otisnuli sa obale i sami smo bili vrlo uzbuđeni, dok smo u kabini posmatrali poređane razne geografske karte. Pokazujemo jedni drugima maršrutu: Dunavom do Crnog mora, zatim kroz Bosfor u Mramorno more, pa preko Dardanela u Egejsko more. Tu nas je čekao opasniji deo puta – između grčkih ostrva trebalo je uploviti u Korintski kanal i zaliv i stići do Jonskog mora. Barba Marko se posebno plašio Otrantskog kanala pri samom ulazu u Jadransko more.

Ovako, na karti, začas smo prešli ceo put, ali na karti se ne vide ni podvodne stene, ni grebeni, nema ni vetrova ni talasa, ni opasnih oluja, ne osećaju se vrućine, ne padaju kiše, nema grmljavina.

Ko zna šta nas čeka na tako dugom putu?

A mi – tek pred Pančevačkim mostom!

Ostadosmo sami i već na prvim kilometrima „Fortuna“ nije opravdala svoje ime.

Pokraj Vinče zaustavio nas je motorni brod „Ivanka“, jer su radnici postavljali žice dalekovoda preko Dunava i svaki saobraćaj rekom bio je do večeri zabranjen.

Za nas je to praktično značilo da se spremimo za prenoćište, jer plovidba Dunavom noću nije bila bezbedna. Mobilni telefoni nisu postojali, a rojevi komaraca su nas uterali u brod.

Zvonka i ja smo imale malu, posebnu kabinu u prednjem delu jahte, a muški deo ekipe, njih četvorica, bili su u velikom središnjem delu koji je u isto vreme služio kao glavna prostorija. Međutim, svi smo bili budni, jer smo se stalno ljuljuškali i najmanji talas bi nas budio iz sna.

Ispod moje i Zvonkine kabine – kolonija žaba. One su bile toliko bučne i stalno su se praćakale udarajući o dno kabine, kao da su bile ispod naših ležajeva.

U utorak, 8. avgusta 1972. Godine, ustali smo tačno u četiri i krenuli u pravcu sunca. Jedan sat smo se zadržali u Smederevu, kupujući voće i povrće. Žurili smo da nadoknadimo zastoj od prvog dana i da što pre stignemo do Velikog Gradišta, kako bismo u Kapetaniji obavili poslednje formalnosti oko dobijanja dozvole za krstarenje i overu spiska posade.

U sredu, 9. Avgusta, prošli smo kroz Kazan, pored Trajanove table, pa kroz Sipski kanal i Gvozdena vrata.

Prolazak kroz brodske prevodnice Đerdapa bio je za sve nas fascinantan doživljaj.

Dva puta smo se spuštali sa nivoom vode po desetak metara. Na dnu prevodnice osećali smo u isto vreme i divljenje i strah. Tonuli smo sve niže i niže, santimetar po santimetar, metar po metar i izgledali tako sićušni i bespomoćni, dok su nas iz nekog nevidljivog a moćnog zvučnika vodile komande: „Zaustavite se... Vežite se!... Krenite dalje!...“ Sve je automatizovano i sve deluje ledeno hladno, skoro stravično, kao iz naučnofantastičnih ili filmova strave i užasa.

Uh, kako nam je laknulo kad su se velike kapije prevodnice otvorile i kad smo ponovo ugledali široki Dunav!

Po podne smo uplovili u Kladovo i zanoćili uz našu obalu pored jednog vinograda.

Ali 10. avgusta, četvrtog dana putovanja, opet neprijatnost i to u ranu zoru. Pored nas se usidrava patrolni čamac naše Rečne ratne mornarice. Na pramcu je broj 202, a cev mitraljeza upravljena u jahtu. Mornari stoje na palubi s oružjem na gotovs. Na svakome pojas za spasavanje, šlem. Prilaze nam vodnik i jedan mornar s automatom. Kazujemo ko smo i kuda smo pošli. Njima niko ništa nije javio, osim jednog uzbuđenog seljaka koji im je rekao kako se neki nepoznati brod sa šarenim zastavama usidrio uz njegovu njivu.

„Odmah smo krenuli“, kaže stariji vodnik. „Nismo znali ko ste. Morali smo da budemo oprezni i na sve spremni. Na svaki vaš sumnjiv pokret pucali bismo...“

Tada nas je oblio hladan znoj, nismo ni u snu mogli da pretpostavimo koliko takvo putovanje nosi zamki i opasnosti. Tek u razgovoru sa vodnikom shvatili smo i primetili da smo se nasukali. U toku noći vetar i talasi bacili su nas na obalu. Njihov patrolni čamac pokušava da nas izvuče, tri puta nam se kidaju konopci i konačno mornari skidaju uniforme i skaču u vodu. Posle sat i po natezanja, vuče i guranja, uspeli smo da „Fortunu“ ponovo uguramo u vodu.

Mornari se raduju sa nama i odlaze.

Dugo, dugo, mašemo jedni drugima, dok nam suze teku niz obraze.

Pre podne prođosmo kroz Prahovo. Poslednji susret sa našim carinicima. Napunili smo rezervoare naftom i burad svežom vodom. Prelazimo tromeđu Jugoslavija-Rumunija-Bugarska. Skidamo sa jarbola „Frontovu“ zastavu i zastavu našeg sponzora, „Centroproma“, stavljamo ozbiljne zastave država kroz čije rečne vode plovimo.

Otkako smo prešli ovu tromeđu, Dunav je bivao sve mirniji, a uzbuđenje sve manje.

Utišali su se vetrovi, žabe su prestale da krekeću, veliki talasi i strašne oluje koje su bacale brod na sve strane su nestali. Sve je mirno, nikome više nismo sumnjivi, ni bugarske ni rumunske patrole nas ne primećuju. Dok su novinari priželjkivali nova uzbuđenja, barba Marko se molio da vreme bude što lepše, Dunav što mirniji i uzbuđenja što manje.

Iako sam ponela crtaći pribor, nisam bila inspirisana jednoličnošću pejzaža, pa sam ili čitala ili sam se sunčala na gornjoj palubi. Jelenko je stalno nešto spremao u kuhinji, a jela su mu bila papreno ljuta i jedino su meni prijala. Ostali su radije jeli kobasice, šunku ili konzerve kojima nas je „Centroprom“ snabdeo u polasku. Oni su nam poklonili skoro tonu hrane: razne konzerve, gotovu hranu, kolutove sireva, kobasice, ogromne mortadele, sokove, pića, mineralnu vodu, vina, higijenski pribor, ali mnogo toga nismo mogli da prihvatimo, što zbog težine, što zbog nedostatka prostora.

Celim Dunavom, od Beograda do Crnog mora, jedva da smo nekoga sreli na obalama. Plovimo nekoliko dana i prvi put sretosmo neke dečake koji su se kupali u Dunavu i oni nas radosno pozdraviše, dok im je barba Marko otpozdravio:

– Za Split, za Split!

Prenoćili smo u rumunskom gradiću Kalafatu, a s druge strane ukazala se bugarska luka Vidin. Ovde kupujemo prve razglednice i šaljemo kući. Međutim, to se odnosilo na njih, jer od cele posade samo ja nisam smela nikome da pošaljem razglednicu, jer sam za roditelje, zvanično, bila na Jadranskom moru, i to u Makarskoj. Čak sam u Domu sindikata, u turističkoj štampi, pronašla neku razglednicu Makarske, napisala nekoliko uobičajenih rečenica, adresirala i onda zamolila Zorana i Slavicu sa kojima je trebalo da letujem, da je oni odande pošalju posle nekoliko dana.

Tako su moji u Šapcu zaista dobili tu razglednicu sa poštanskim žigom Makarske. Osim toga, Jelenko me je slikao na palubi jahte, navodno negde u Makarskoj i fotografiju poslao u „Novosti“, na konkurs „Za osmeh leta 1972.“ Tako je sve izgledalo autentično, čak i zvanično – medijski pokriveno, a ipak netačno.

Šta tek danas, u eri medijske manipulacije, mogu da urade razne obaveštajne službe kad smo mi, naivni i bezazleni, odavno pravili takve gluposti?

Tako smo, posle pet dana plovidbe, odmakli tek nekoliko kilometara od Jugoslavije.

Jelenko je novinar dnevnog lista, uz to i fotoreporter, odličan sportista, po obrazovanju profesor fizičke kulture, i pošao je da bi radoznalim čitaocima prenosio uzbuđenja s puta. U jednom momentu nije mogao više da izdrži dosadu, pa nam je predložio:

„Skočiću u vodu a vi me ’spasavajte‘.To je jedini način da doživimo nešto uzbudljivo.“

Pristajemo, ali za svaki slučaj čekamo da jahta bude najbliža obali. Jelenko uzima zalet i skače u vodu. Barba Marko, naravno, pojma nema.

„Okrećite, okrećite!“ – vičemo barbi. „Jelenko je u vodi!“ Barba okreće jahtu, uzbuđenje je na vrhuncu. I tada... Jelenko izranja iz vode.

„Polako!“ – dovikuje nam. „Do kolena sam upao u mulj!“ Voda mu jedva do pojasa. Smejemo se svi. Barba pominje Gospu i razne svece. Tako je završeno „dramatično spasavanje“.

Do ušća Dunava ostalo je još 678 kilometara, a od uzbuđenja – ništa. Novinari Pera i Jelenko razmišljaju o povratku, jer nemaju zanimljive izveštaje sa plovidbe i veruju da će u njihovim redakcijama pomisliti kako se oni sve vreme izležavaju.

A i šta da se desi kad je Dunav i ispred i iza, sunce upeklo kao da smo usred Afrike. Levo i desno – rumunska i bugarska obala, dosadne i nezanimljive.

Odjednom, tačno u podne, odjeknuše pucnji iz pištolja sa bugarske strane. Izletesmo svi na palubu. Sa visoke osmatračnice daju nam znak da se zaustavimo. Pristajemo uz obalu. Sve nam je odmah jasno. Ušli smo u pogrešan rukavac. Veliko ostrvo koje smo počeli da obilazimo sa desne, trebalo je obići sa leve strane. Bugarski oficiri su nas proveravali čitavih sat i po, jer smo uplovili u zabranjenu zonu.

Tek što smo se vratili na pravi smer, nebo se prekrilo crnim oblacima, Dunav je bio crn, vetar sve jači i – upadosmo u buru. Punim gasom jurimo ka rumunskoj obali, jahta se ljulja, pripremamo sidra i pomišljamo na najgore.

Bacili smo jedno sidro, „Fortuna“ ga nije osetila. Spustili smo drugo, jahta je počela da podrhtava. Tek treće sidro ju je umirilo. Vezali smo se za neko drveće i otišli na spavanje.

Sutradan smo isplovili do Rusa, značajnog trgovačkog centra Bugarske i njene vodeće luke na Dunavu. Prvi put ulazimo u tako veliko pristanište. Bio je dovoljan samo jedan trenutak neopreznosti da nas struja svom silinom navuče na brod-restoran usidren u luci. Uzalud smo okretali kormilo, uzalud davali „rikverc“, „Fortuna“ je kao sumanuta jurila pravo na brod.

U poslednjem momentu neko podmetnu „čaklju“ između „Fortune“ i broda i to donekle ublaži sudar. „Čaklja“ se slomi kao da je najobičnija trska a ne debela čamovina, ali „Fortuna“ osta čitava.

Sledeći gradić je bio Silistra. Ovoga puta imali smo sreće sa pristajanjem, jer smo poneli iskustvo sa Rusa. Naši novinari šalju iz Silistre nastavke svojih reportaža, ali ne i filmove, jer su morali prvo da ih razviju.

Sutradan, sreli smo dva naša broda. Jedan se nije ni osvrnuo na nas, a taman smo se ponadali da ćemo se prikačiti na njega da nas malo šlepa, kako bismo dobili u vremenu.

Drugi brod je bio „Bor“ iz Prahova. Jedva smo uspeli da ga zaustavimo na sredini Dunava. Posada nas je ispoštovala i stručno su nam ostavili mogućnost da im lagano priđemo, pa smo se lako privezali za brod. Leteli smo po Dunavu, poput hidroglisera, jer su brod vukla dva motora od po 660 konjskih snaga. Prešli smo kod njih. Sve do Galaca bili smo njihovi gosti.

Kakva je to milina, posle našeg stalnog ljuljanja, naći se na tako jakom i moćnom brodu, kao u kakvom hotelu!

Kod njih smo i ručali, dali su nam i vodu i naftu. Ja sam se iskreno oduševila njihovim komforom, a kapetan broda i kormilar, moram priznati, nisu bili ravnodušni prema meni. Nagovarali su me da se sa njima vratim u Jugoslaviju:

„Na Crnom moru su opasni vetrovi, talasi su visoki po deset metara, vaša jahta je mala i nesigurna...“

Naravno, moji nisu hteli ni da čuju za povratak: zar da ne vidim deltu Dunava i Crno more? Iskrena da budem, meni je već posle nedelju dana bilo dosta plovidbe. Ipak, nisam se vratila.

U Galacu, velikoj rumunskoj luci, opet doživljavamo malu dramu usred pristaništa. Vetar nam je sa palube odneo gumeni dušek. Barba okreće jahtu, vrtimo se ukrug, a s leve i desne strane opominju nas sirene prekookeanskih brodova. Provlačimo se između njih u potrazi za dušekom. Jelenko skače u vodu, krajnjim naporom, zbog jakih strujanja, hvata ga i zadržava, a onda jedva dohvata i konopac koji mu bacamo sa jahte i tako se spasava struje koja bi ga odvukla pod ko zna koji brod.

Jedva smo čekali da izađemo na suvo i provedemo veče na prekrasnim šetalištima. Grad je predivan.

Sledećeg dana, 16. avgusta 1972. Godine, plovili smo granicom između Rumunije i Sovjetskog saveza. Oseća se blizina mora i vrućine postaju nesnosne. Zavlačimo se u kabine, ali uzalud, nigde hladovine.

Konačno, široka delta Dunava sa tri rukavca: Kilija, Sulina i Sveti Đorđe! Ušli smo u kanal Sulina i tu zanoćili. Ujutru smo sredili carinske formalnosti i našli se na Crnom moru.

Jedanaestog dana putovanja „Fortuna“ je presekla prve talase Crnog mora.

O Crnom moru slušali smo ružne priče: kako je veoma teško ploviti po njemu zbog velikih vetrova i stravičnih oluja, o visokim talasima, o gustim i čestim maglama. Međutim, dočekala nas je njegova mirna voda, čak nam je i doletela neka mala ptica koja nam je sletala na ruke.

Uplovili smo u Konstancu, najveću rumunsku luku na Crnom moru, zvanu „Evropska Florida“. U njenom centru je veliki spomenik i trg posvećen Ovidiju, koji je ovde bio izgnan.

U blizini je Mamaja, sa kilometarskom peščanom plažom, sa bezbroj belih hotela i isto toliko turista. Dušek do dušeka, suncobran do suncobrana. Reklo bi se da je zauzet svaki santimetar beskrajne peščane plaže.

Te večeri, po povratku iz Mamaje, upoznasmo sasvim drugačije Crno more. Sreća što smo usidreni u pristaništu koje nas donekle brani od visokih talasa. Ali barba Marko se plaši da talasi ne razbiju „Fortunu“ ili da je u paklenom zagrljaju ne odvuku i gurnu na otvoreno more, jer počeše da je vuku i odbijaju od obale. Dva bokobrana sa jahte su odvaljena i ko zna gde su. Muški deo ekipe uzima ćebad i pokušavaju da zaspu na betonskoj ogradi pristaništa na kome je već šetalo mnogo nervoznih ljudi sa drugih brodova, jer su i veliki brodovi bili ugroženi. I njima su talasi pretili, kidajući im konope kao da su od hartije.

Barba Marko je, sve vreme pod stresom, celu noć onom ranije polomljenom čakljom, odbijao brod od obale. Nas dve smo se mučile u kabini u kojoj je bilo pakleno vruće. Ujutru smo svi bili podjednako izmučeni i neispavani, niko više nije imao snage da drži čaklje u rukama. Bilo nam je svega dosta.

Pitam Zvonku da li razmišlja o povratku, kaže „sačekaće dok joj ne iscuri godišnji odmor, da ne ispadne da je pobegla sa jahte.“

Ja sam se već odlučila za povratak, jer nisam morala nikome da se pravdam. Crno more me je plašilo – njegova modra boja a posebno njegovi ogromni talasi koji su ličili na usta džinovske ajkule.

Bila je nedelja, 20. avgust. Verovali smo da će se more smiriti, ali nije, pa smo se odvezli na sredinu pristaništa i jedina veza sa obalom bio nam je onaj gumeni čamac koji je Jelenko već jednom spasao. Čekali smo da prestane oluja koja na Crnom moru traje i po desetak dana.

Barba Marko je nervozan, troše se rezerve hrane, stojimo u mestu, čekamo, pa, iako se vetar nije smirio, krenuli smo prema Varni.

Talasi, čas veći, čas manji, vetar često menja pravac, blizu smo obale, pa nas to donekle smiruje.

Nekoliko sati kasnije, dobijamo signale sa obale da stanemo. Nismo odmah razumeli šta hoće od nas. Svetlo se palilo i gasilo i tek kad smo se setili da razvijemo bugarsku zastavu, signali su prestali. Znači, uplovili smo u bugarske teritorijalne vode.

Kasno uveče, pristali smo u jednu luku i – pravo na igranku. Bio je to bugarski gradić Kavarna, a lepi restoran „Čajka“. Taman smo se smestili da predahnemo i uživamo u veseloj muzici – dolazi policija po nas! U policijskoj stanici komandir nam objašnjava da smo prekršili zakon. Ne smemo da izađemo na obalu dok se ne prijavimo carinskim organima, a najbliža stanica je tek u Balčiku. Ujutru nam vraćaju pasoše, a na rastanku, komandir milicije donosi nam lubenice iz svoje bašte – za srećan put!

Po podne stižemo u Varnu. U luku Varne opet nespretno pristajemo.Vrtimo se ukrug. Tražimo dok za pristajanje, barba Marko vozi do brodogradilišta i dospesmo, ništa manje nego – u vojno pristanište! Najzad nam sa visokog lučkog tornja pokazuju mesto gde da stanemo.

Muški deo ekipe se svađa sa barba Markom.

Rekoše mu da će ga suspendovati na sopstvenom brodu, jer niti sluša niti gleda, dok su njegove karte potpuno neupotrebljive. Ispadamo svuda budale, jer ne poštujemo pravila, pa u svako pristanište ulazimo kao „slepi uljezi“. Zapretiše mu da će biti zarobljenik na brodu.

To popodne ostajemo u Varni i autobusom odlazimo do Zlatnih Pjasaca, 18 kilometara udaljenih od luke. Stižemo u predvečerje. Plaže puste, suncobrani sklopljeni, a pesak žut kao zlato.

Kako smo u velikom zaostatku s vremenom, moramo da isplovimo iz Varne. Krećemo u isto vreme kad iz luke isplovljava jedna bugarska podmornica.

Zamalo da se sudarimo sa njom.

Sad je bilo i previše uzbuđenja.

Tog dana more je prekrila gusta magla i mi smo jedva nekako doplovili do Burgasa, jedne od najvećih luka u Bugarskoj.

Tu sam rešila da posle osamnaest dana plovidbe napustim svoje drugare i vratim se u Jugoslaviju. Uzela sam svoj pasoš, a Pera Damjanov me je autobusom ispratio do prve železničke stanice.

Odande sam sela na prvi voz za Sofiju.

U Sofiji sam satima čekala voz za Jugoslaviju, a kad sam konačno sela u njega, u Beograd sam stigla negde iza ponoći, posle skoro dva dana putovanja.

Beograd je blistao. U odnosu na Sofiju, beogradska železnička stanica je bleštala, na njoj je bilo više ljudi noću nego u Sofiji danju, bilo je više veselja, više gužve i buke.

Danas, posle skoro četrdeset i pet godina, situacija je suprotna: u Sofiji svetlost i gužva, u Beogradu polutamno i tiho!

Prošla sam kroz gomile ljudi koji su čekali svoje vozove i konačno slobodna, pohitala sam ka svom stanu u ulici Admirala Geprata broj 7. To je samo stotinak metara od stanice. Gazdarica je takođe bila na godišnjem odmoru, a dogovorile smo se da ključevi ostanu u poštanskom sandučetu, te sam sa sobom ponela samo ključić od sandučeta. Kad se lift zaustavio na trećem spratu, onako iscrpljena, umorna, gladna i neispavana, nisam mogla da poverujem da sam opet tu! Ne možete ni pretpostaviti koliko sam bila srećna što sam pobegla od onih zlokobnih crnih talasa, koji su jurili nesrećnu „Fortunu“ i gurali je neprestano u tamni ponor.

Dugo mi je trebalo da se smirim i dubokim uzdasima odagnam strah koji se u meni nakupio.

Kako je bila velika vrućina i bližilo se jutro, sredila sam se i otišla pravo u odličnu obližnju pekaru, u Balkanskoj ulici. Toliko sam bila gladna, iscrpljena i željna mirisa peciva, da sam dugo sedela u pekari jedući razne kifle i časteći se mirisnom kafom.

Osećao se sparan i težak dan nad Beogradom i Srbijom, pa sam posle doručka odšetala Balkanskom ulicom do „Jugoslovenske knjige“, a odatle do svoje Akademije i do Kalemegdana. Dugo, dugo sam sedela na klupi pored Pobednika i gledala u zemunsko pristanište, razmišljajući o nesrećnoj „Fortuni“ i njenom graditelju, barba Marku.

Ostala sam u Beogradu celi taj dan i tek sutradan autobusom krenula za Šabac. Moji nisu ništa posumnjali. Jedino je majka rekla: „Dobro da si stigla pre nevremena, sinoć su u TV dnevniku javili da se u celoj zemlji sprema veliko nevreme.“

Moji drugari su nastavili sa plovidbom, više iz solidarnosti sa barba Markom, a u stvari upadali su u sve teže situacije.

Tek što su isplovili iz Burgaskog zaliva, dočekao ih je jak vetar na pučini. Talasi visoki pet-šest metara. Barba se samo hvatao za glavu. Nesrećna „Fortuna“ se ljuljala i posrtala, a oni su leteli sa jednog na drugi kraj palube. Pokušavali su da se vrate na obalu, ali bočni talasi su ih gurali pravo u ambis. Pripremili su i pojaseve za spasavanje, napumpali gumeni čamac i poslednji put pokušali da vrate jahtu ka obali. U toj ludoj trci sa valovima puklo im je čelično uže koje povezuje krmu s točkom upravljača i volan je počeo da se okreće u prazno. Za to vreme, „Fortunu“ su talasi obrtali i nosili na sve strane. Bili su toliko prisebni, da pripreme sidra i da rukama učvrste nosač pre nego što je talasi smrskaju o stenovitu obalu.

Njihovu borbu s talasima posmatrali su izdaleka, sa visoke osmatračnice. Slučajno ih je vetar poneo ka blagoj uvali i mirnom zalivu. Na obali su bile neke zgrade, radari, antene, žičane ograde. Prišla su im dva mornara i ponudila im pomoć. Popravili su im sve polomljeno i preneli naređenje svojih starešina da moraju da napuste zaliv.

Pričali su mi kasnije da su bili toliko zastrašeni onim crnim talasima i da su mogli da biraju, „pre bi pristali da idu u zatvor nego ponovo na otvoreno more.“

„Bolje živi u zatvoru, nego mrtvi na dnu mora“, govorili su.

Još su plovili u bugarskim teritorijalnim vodama, ali nisu svuda smeli da izlaze na obalu, bez obzira na privlačne plaže. Najteže im je bilo u malom bugarskom letovalištu Primorskom. Usidreni u luci, slušali su kako nedaleko od njih, u gustoj borovini, u nekom prekrasnom parku i bašti hotela, bugarski pevač peva „Lolu“ naše grupe „Pro arte“ i dobija najveći aplauz. Gosti traže po ko zna koji put tu pesmu – a oni ne smeju ni na obalu da kroče. Konačno su spustili gumeni čamac i pokušali preko njega da se ušunjaju na obalu, ali se brzo stvorio bugarski vojnik koji ih je opomenuo i vratio na jahtu. Došla su i dva Bugarina u čamcu. Doneli su im hleb, voće, povrće, doneće im, kažu, sve što treba, samo na obalu – ne smeju!

Digli su sidra i otplovili dalje, ali im je već bilo svega dosta. Osećali su se „zarobljenicima na brodu“.

Ušli su u Bosfor. Naselje do naselja, sve do Carigrada.

Prijavljuju se u Bujukdereu, prvi put na turskoj teritoriji. Popunjavali su gomilu dokumenata, ali je sve bilo u redu.

Tako su posle ručka trijumfalno ušli u Istanbul.

Priznajem, na celom tom putu, tokom cele plovidbe, ja sam sanjala samo o Istanbulu, ali ga nisam dočekala. Da li je vredelo doživeti još onoliko stresova i pretrpeti bezbroj strahova da bi se stiglo do tog drevnog grada?

Njima je to bio već dvadesetpeti dan i oni su bolje od mene podnosili morske talase. Meni je ljuljanje „Fortune“ donosilo morsku bolest koja je prestajala čim bih se našla na obali.

Posle mene, brod i plovidbu je napustio Jelenko, jer se posvađao sa barba Markom, a posle njega vratila se i Zvonka. Pera i Čulja su ostali solidarnosti radi, mada je bilo pitanje dana kada će se i oni vratiti.

Dok su se njih dvojica oduševljeno šetkali po Istanbulu, barba Marko je čuvao svoju „Fortunu“ u zalivu, ali umalo da ostane bez nje.

Opasne struje sa mora bacile su malu „Fortunu“ na britanski prekookeanski brod „Orijana“, takođe usidren u luci. Barba Marko je opet, po ko zna koji put, bio u stresu. Ali, zlatiborski bor od kojeg je gradio svoju jahtu još jednom je odoleo iskušenjima.

U Carigradu, tj. Istanbulu, njih dvojica su bili gosti našeg konzula, a dobili su i specijalne propusnice za paradu koja se održavala sutradan, u čast turskog nacionalnog praznika.

Posle svečane parade krenuli su dalje, prema Mramornom moru. Tek što su isplovili, upali su u jednu ribarsku mrežu. Kasno su je primetili, pa se najlon sa svim plutama i olovom upleo u propeler i njegova osovina je pukla!

Barba je bolno jauknuo i uhvatio se za glavu, dok su njih dvojica verovali da je ovim putovanje završeno.

Bacili su sidra, ali su odvučeni na pučinu i, da bi se približili obali, prvi put od Beograda razvili su jedra.

Vetar ih je odvukao pravo na plažu, među radoznale turiste. Mogu samo da pretpostavim kako su izgledali začuđenim turistima koji su se odmah okupili oko njih? Sećam se koliko sam se smejala kad su mi prepričavali taj događaj. Međutim, to je kratko trajalo, dok turisti nisu ukapirali da im je potrebna pomoć, pa su pokušali da im pomognu.

Odnekud se tu stvorio jedan Turčin koji je samoinicijativno skinuo odeću sa sebe i zaronio ispod jahte. Uplašili su se da je to ribar čiju su mrežu noću iskidali. Ali Turčin je nakratko izronio, dohvatio nož iz svog čamca i počeo da skida mrežu sa propelera. U vodi je proveo dva sata, sve dok nije skinuo svaki delić mreže, a kad je već pomodreo i počeo da drhti, na silu su ga izvukli iz vode.

Sa plaže je doplivao i jedan Englez, inženjer brodogradnje i za kratko vreme je promenio naprslu osovinu propelera.

Tek u podne Turčin je skinuo i poslednji komad mreže sa propelera i potpuno ga vratio u normalno stanje.

Kad su upalili motor, nisu mogli da poveruju – sve je radilo kao švajcarski sat!

„Barba, oduševljen, uzima svoj zlatni sat i poklanja ga Turčinu za uspomenu. Njegovo ime je Šefki Ardu.“

Vozili su dalje da nadoknade vreme. Ušli su u Dardanele, ali žure da što pre uplove u Egejsko more.

Tu, pored jednog rta – opet su se nasukali.

Pera, kao bivši trkač, trčao je u sumrak preko nekoliko brda da bi pre noći stigao do jedne džamije čija su se svetla videla sa obale.

Uspeo je nekako da se sporazume i da sa sobom povede nekoliko ljudi. Oni su dobrovoljno ušli u blato, ali pošto je pao mrak i bilo je hladno nisu mogli ništa da urade do ujutru. Obećali su da će dovesti dvadesetak ljudi s ašovima i lopatama.

„U zoru, iznenađeni, gledamo i prosto ne verujemo svojim očima! Talasi i vetar su noću izbacili jahtu na pučinu! Palimo motor i brže-bolje bežimo što dalje od tog opasnog peščanog spruda na kojem umalo zauvek ne ostavismo našu ’Fortunu‘.“

„Žao nam je što se nismo pozdravili s divnim turskim mladićima koji su pokušali sinoć da nam pomognu. Nismo ih pitali ni za ime njihovog sela. A sigurni smo, tog jutra doći će na obalu i čudiće se kud je nestala ’Fortuna‘.“

Tako je o tom događaju pisao Petar Damjanov u listu „Front“, daleke 1972. godine.

„Fortuna“ je išla u susret novim uzbuđenjima, u susret grčkim ostrvima i luci Pirej.

Već su zašli u septembar.

I ponovo su se nasukali na neki peščani sprud i ponovo su ih vetar i talasi vratili na more.

„Ko kaže da ’Fortuna‘ nije srećna?“ – celo popodne dosađivao im je barba Marko, dok je prethodne večeri bukvalno plakao kad su je sva trojica bezuspešno izvlačila na pučinu. Strahovao je da ono što je četiri godine gradio, za šta se više od deset godina spremao, odvajajući svaki dinar od usta, o čemu je celog života sanjao, za jednu noć ne ode u nepovrat.

Zato je posle ovoga plovio na popriličnom rastojanju od obale, jer „đavo će ga znati gde se opet neki sprud krije?“

Posle Turske, u magli im se ukazalo ostrvo Lezbos, pa su razvili grčku zastavu.

O Lezbosu su pričali da je „zaliv kao iz bajke“.

I tu su imali nekih problema, jer su gumenim čamcem pošli u potragu za pitkom vodom, čamac im se izduvao, a oni su bez pasoša, samo u kupaćim gaćama, ostali na obali. Grci su se snašli – doveli su odmah lepu, mladu Grkinju koja je bila prevodilac. Napumpali su im čamac, dali im sve što treba i na rastanku, radoznali Grk postavio im je sasvim razumno pitanje: „Zašto ste krenuli na toliki put?“

A oni su, ipak, plovili dalje Egejskim morem.

„Nigde kopna, nigde broda. Samo more, more, more i more... A valovi sve veći. I tada, na veliki užas, primećujemo da je u brodu sve više vode. Pumpa neprestano radi, ali voda i dalje nadire."

Brod se, naravno, morao negde oštetiti, koliko su se samo puta nasukali!

Morali su na smenu da ispumpavaju vodu, jer bi, u suprotnom, brzo potonuli.

„Predveče, uzalud osmatramo, uzalud se nadamo – nigde ni traga od nekog svetionika ili broda. Prvi put otkako smo krenuli iz Beograda shvatismo da se mi u stvari igramo sa životima.“

Tako je pisao Petar Damjanov u svom dnevniku.

U devet uveče videli su neka svetla za koja su radosno poverovali da dolaze sa nekog broda ili svetionika. Međutim, bio je to mali sprud, po kome su konstatovali da su bačeni na suprotnu stranu.

„Okrećemo jahtu.Talasi nas zahvataju bočno. Posuđe leti sa stola i lomi se u paramparčad. Barba se s krajnjim naporom zadržao za volanom, ja padam s komandnog mosta niz stepenice pravo u kabinu. Čulja, koji je ispumpavao vodu, otkotrljao se na drugi kraj palube i u poslednjem trenutku uhvatio za jedan konopac.“

Talas za talasom, jedva preživeše uz dramatično ispumpavanje vode koja je sve više i sve brže nadirala u brod.

Naizmenično su pumpali i gumeni čamac, pa dušeke, pripremali su i pojaseve za spasavanje, mada im nije bilo jasno šta bi s tim usred noći, na otvorenom moru, desetinama kilometara daleko od najbližeg ostrva.

Celu noć su pod stresom priželjkivali bilo kakva svetla. Najzad su negde daleko, sasvim daleko, ugledali neka svetla. U tri sata ujutru prošli su pored ostrva Androsa i Eubeje ali nisu smeli da im se približe, da ne bi udarili u neku stenu. Sad im je, najzad, postalo jasno da neće uvek imati sreće i zato su se, s razlogom, plašili da se ne razbiju.

Pored njih su prošla „dva broda čiji su ih talasi bacali na sve strane, preteći da ih zauvek povuku u morske dubine.“

Kad je svanulo, magla sa mora se nije dizala i oni su, ne znajući, krenuli ka Africi.

Jedva su uspeli da se vrate i posle niza muka i stresova sa ispumpavanjem vode i talasima, uplovili su u Pirej, luku nadomak Atine.

Kažu da su pola dana tražili način kako da se uparkiraju u tako veliko pristanište. S jedne strane su bile parkirane jedrilice, s druge strane ratni brodovi, s treće strane brodogradilište, pa dokovi za utovar i istovar robe.

„Na jedvite jade se smestismo kraj nekih ribarskih čamaca.“

Barba Marko je znao da tu u Pireju mora da popravi svoj brodić i da će to potrajati bar nedelju dana, a njih dvojica, Pera i Čulja, morali su da se vrate nazad na posao.

„Ja moram do kraja – a vi se vratite vozom iz Atine. Uz grčku i albansku granicu lako ću stići do našeg mora.“

Tako im je savetovao barba Marko, uz veliku zahvalnost što su sa njim proživeli najveće nesreće i prebrodili najduži deo puta.

Posle razgledanja Atine, njih dvojica su se vratili vozom iz Atine, preko Skoplja, do Beograda.

Barba Marko je popravio svoj brod i posle nedelju dana, polako plovio ka Jadranskom moru.

Koliko se sećam, nije imao većih problema, jer je imao sreće sa vremenom. Otrantska vrata kojih se najviše plašio prošao je vrlo bezbedno i tek negde početkom oktobra 1972. godine uplovio je, umoran, iscrpljen, ali srećan u luku Split.

Ispunio je svoje želje i dosanjao svoj životni san. Imao je dovoljno vremena i da krstari po bezbednijem Jadranskom moru, a „Fortunu“ su mnogi videli usidrenu u splitskoj luci. Koliko je sve to bilo opasno i rizično – prosudite sami!

Pisano od Mladenaca do Blagovesti 2015.