NIJE PONEO NAOČARE

Desilo se to početkom avgusta ove godine.
Moja drugarica, pesnikinja Rada dovela je svoga devera dr Martina iz Užica kod mene u atelje i preporučila mu da kupi moj veliki Plavi pčelinjak. Njoj se ova slika izuzetno dopada, a kako sama nema za nju dovoljno para, želela je da se slika nađe u familiji, pa kadgod ode u Užice, da u njoj uživa.

Pre nekoliko godina Rada je svratila kod mene u atelje tek što sam završila veliki buket poljskih trava u belom bokalu. Kad ga je videla odćutala je neko vreme a onda mi je predložila da ga sklonim par dana dok njen dever ne dođe u Beograd. Martin se ubrzo našao u Beogradu. Nije bilo potrebno da ga ubeđuje niti bilo šta da mu priča, Martin se u sliku zaljubio na prvi pogled i odmah je kupio. Danas u njoj uživa cela njegova porodica a ja se ponosim što sam je naslikala. Pare sam davno potrošila a “Buket” je svojim kvalitetom i svojom lepotom odavno utrostručio svoju cenu.

Ovog puta, kad smo mu pokazale “Pčelinjak” on je ostao hladan. Rada, kao i svaki pesnik, ushićeno je hvalila skalu plavih boja, svetlosti na košnicama, pričala je da je to plavi dvorac, da oseća zujanje pčela, bruj košnice, slast meda, svetlucanje polena, ali ništa. ”Džabe mi pričaš, ne vidim skoro ništa, nisam poneo naočare! ” Rada se iznervira: ”Ih nisi poneo naočare, izem ti tvoje naočare, što sam te džabe i dovodila? ” Martin je ćutao. Izgledalo je kao da ga ništa ne zanima i činilo se da je bio odsutan. U toj međupauzi pozvala sam ih obadvoje na sprat da vide prve slike iz novog ciklusa – NISAM VILA DA ZBIJAM OBLAKE. Martin je opet potencirao: ”Šteta što nisam poneo naočare? ”

Sišli smo u donji deo ateljea. Rada je htela da se rastanemo kad je Martin upitao za jednog velikog belog Princa – raskošnog pauna prepunog detalja, aplikacija, slojeva, koji je blistao od svetlosti. Zapravo, on ga je uočio još sa vrata ateljea i sve vreme ga je u svojoj svesti smeštao pored već postojećeg ”Buketa”. Oštro lekarsko oko uočilo je iste dimenzije platna, kontrast ovih belina onoj raskošnoj paleti sa ”buketa”, zatim logički I simbolički spoj. Otuda je i bio prividno odsutan jer je to trebalo spojiti u glavi. Odmah je zalegao za tu sliku. I ovde je cena bila beznačajna u odnosu na umetničku vrednost slike. Ali, priča sa naočarima se ovde ne završava. Posle nekoliko dana, sad već u Užicu dr Martin je sklopio u svojoj mašti ”Pesnika” iz donjeg dela ateljea i ”Pesnikinju” iz gornjeg dela ateljea. Njemu su u sećanju ostali svi detalji sa obe slike: i gnezdo i svraka kod ”Pesnika” i biseri, i štikle, i čaša sa trešnjama kod ”Pesnikinje”. Rada je ostala bez teksta: ”Zar je bez naočara zapamtio svaki detaljčić? ”

Doktor Martin je samo jednostavno izbegao Radin nagovor i odabrao ono što je njegovoj duši najbliže. On sada u svome domu venčava ”Pesnika” i ”Pesnikinju”, miriše poljske trave i uživa u prinčevoj svetlosti. A Rada je odlučila: kad dobije pare prodajom nekog đedovog nasledstva u blizini Požege, ”Pčelinjak” preseljava kod sebe.

Subota 3 oktobar 2009. Tekst je pisan od 12 – 14 časova, u vreme prijema u Rezidenciji Nemačkog ambasadora (povodom dvadesetogodišnjice ujedinjenja Nemačke), na koji sam sa Stevom pozvana, ali sam ja ostala kod kuće jer sam dobila neodoljivu želju da sve ovo u tekst pretočim.