SLIKAR I AKADEMIK MIĆA POPOVIĆ

Lep, sunčani april 1972. ili 1973. godine. Bila sam na drugoj godini Likovne akademije (još uvek se tako zvala, tek kasnije postaće Fakultet likovnih umetnosti), kad su na Dan studenata, na maloj i prigodnoj svečanosti, studentima dodeljivali novčane nagrade za najbolji crtež, sliku, skulpturu, mozaik, kao i za uspeh u prethodnoj godini.

Svečanost se održavala u onoj velikoj klasi čiji su prozori okrenuti ka glavnom ulazu prema Kalemegdanu, Pariskoj i Knez Mihailovoj ulici. Imali smo i goste – umetnike koji su stanovali pored Akademije, iznad Salona Muzeja u Pariskoj ulici, poput slikara Peđe Milosavljevića, dirigenta Narodnog pozorišta Živojina Zdravkovića, profesora Laze Trifunovića i Pavla Vasića, nekoliko mlađih likovnih kritičara, a bio je prisutan i slikar Mića Popović.

Kako sam ja dobila nagradu za najbolji uspeh, jer sam u prethodnoj godini imala sve desetke, pročitana je moja mala biografija.

Kad je čuo odakle sam, Mića Popović, koji je došao da se sretne sa Peđom Milosavljevićem, odmah je prišao, zagrlio me i čestitao mi, a stari boem Peđa predložio je da sve troje, zajedno sa njegovim komšijom Živojinom Zdravkovićem, sednemo u baštu obližnje “Grčke kraljice”.

Zauvek ću pamtiti taj prolećni dan, kada sam sa Mićom, Peđom i Živojinom Zdravkovićem provela dva divna sata na blagom suncu ispred “Grčke kraljice”. Bila je to prilika da se oni međusobno ispričaju, na moje slušalačko zadovoljstvo, a Mića je na osoben način iskazivao oduševljenje našim zajedničkim zavičajem.

To malo selo u kojem sam rođena, Duvanište, izazivalo je u njemu neku vrstu blagosti i nežnosti, jer je kroz njega uvek morao da prođe kad bi putovao za Loznicu. Tom prilikom, a i kasnije, Mića je bio pun priča vezanih za Šabac, Loznicu, Mačvu, Drinu, Podrinje, razna sela, običaje i događaje iz našeg kraja. Pričao je tihim glasom kao i Peđa i bio je živa i zanimljiva enciklopedija, a sve podatke iznosio je sa mnogo ljubavi za zavičaj, iako je iz njega otišao sa četiri godine.

Mene je odmah prozvao svojom zemljakinjom i tako bi me skoro uvek i na svakom mestu oslovljavao, retko kad mojim imenom.

Mića Popović je rođen 1923. godine u Loznici i još kao mali sa roditeljima je prešao u Beograd. Međutim, koreni i prve spoznaje o životu ostavljaju najdublje senzacije u našoj duši. Mića je voleo svoj kraj i celog života je proučavao, istraživao i zanimao se za njegovu istoriju, kulturu, običaje i tradiciju.

Zaista sam istinski svedok činjenice da je Mića fluid mladosti i zavičaja ponosno nosio sve vreme, i kao breme i kao lepotu, duboko u svojoj duši i neobično mi je drago što je Loznica znala to da prepozna i oduži mu se.

I danas, kad prođem pored oronule i urušene „Grčke kraljice“ i njenih sramotno, pakpapirom oblepljenih prozora, uvek malo zastanem na onom mestu, na kome sam kao mlada studentkinja sedela sa trojicom velikana. Naravno, u „Grčku kraljicu“ ulazila sam kasnije bezbroj puta, za vreme studija na najbolji sladoled i grčke kolače, a posle studija na riblje specijalitete.

Do završetka akademije Peđa Milosavljević je dva puta svratio da vidi šta radim i jednom za vreme mojih postdiplomskih studija. Posebno je bio oduševljen mojim belim slikama koje sam počela da radim na petoj godini studija.

Poznanstvo sa Peđom kasnije se pokazalo blagodatnim.

Kad sam srela svog drugog supruga, anesteziologa, doktora Stevana Šefera, a bilo je to još na staroj VMA, šef mu je bio neprikosnoveni Isidor Papo, general i glavni hirurg Armije. Kad je Papo čuo da Stevan planira da se razvede, odmah ga je zvao na raport i pitao: „Šeferu, kakve to čudne gluposti pravite, razvodite se zbog jedne slikarke?...“ Potom je zapisao moje ime i rekao da će istog dana pitati svog velikog prijatelja, slikara Peđu Milosavljevića, da li je čuo za mene.

Sledećeg jutra general Papo je Stevu ponovo pozvao i sa osmehom rekao: „Nisam očekivao, moj prijatelj Peđa se vrlo pohvalno izrazio o vašoj slikarki, sviđaju mu se njene slike i predviđa joj lepu budućnost...“

Tako je, takoreći posredstvom Peđe, Steva dobio blagoslov za razvod, a mene je od tada general Papo visoko cenio. Pratio je moj rad i kasnije izrazio želju da lično otvori jednu moju izložbu.

Miću je zanimalo u kom pravcu će teći moj umetnički rad i to je zanimanje pokazivao svaki put kad bismo se sreli u Knez Mihailovoj ulici, dok sam sa blokom u rukama hitala na časove večernjeg akta i teoretskih predmeta.

Mića Popović je stanovao na Studentskom trgu, atelje je još uvek imao na Starom sajmištu, ali ubrzo je postao najpre dopisni, pa redovni član Akademije nauka i tada dobija veliki atelje u samoj zgradi SANU.

Tako su nam se putevi stalno ukrštali i redovno smo se sretali, a kako je Mići bilo preporučeno da zbog vena svakodnevno što više hoda, često smo u hodu pričali.

Mića nikada nije propustio priliku da pogleda neki crtež iz bloka, da mi da neki savet, ispriča neku korisnu pričicu, a kad bi imao vremena sedeli bismo na klupici u Galeriji Akademije nauka. Pokatkad bi me proveo kroz aktuelnu izložbu i iskreno analizirao izložene slike. Imao je potrebu da priča, predaje, prenosi znanje kao kakvo gradivo, a ja sam bila zahvalni slušalac i prosto sam upijala svaku njegovu reč.

Mića je imao bogato iskustvo, a nikad nije predavao studentima, ako se izuzme kratak perid od godinu dana 1982. u Americi na Njujorškom državnom univerzitetu.

Jednom je u Galeriji SANU izlagao Mićin miljenik, slikar kome je Mića mnogo pomogao, pa mu je organizovao i ovu izložbu. Taman sam pomislila kako će veliki slikar pohvaliti izložbu svog štićenika, kad se sretosmo ispred robne kuće „Mitić“ i on me pozva da odemo zajedno do Galerije Akademije nauka. Međutim, na moje iznenađenje, začula sam:

„’Ajde, zemljakinjo, da ti pokažem kako ne treba da radiš!“

Išli smo od kraja galerije prema prednjem delu, od slike do slike, i Mića mi je objašnjavao zašto izložba nije dobra.

„Umetnik je izgubio sebe. Ponela ga je tema, tema se nametnula i postala samoj sebi cilj. Ona je progutala umetnika, otela mu se iz ruku i on nije ništa postigao..."

Ove Mićine reči imam do danas na umu, često ih u sebi čujem i pamtim mesto u Galeriji gde ih je iskazao.

Iz susreta u susret, Mića se zanimao šta slikam, s obzirom da sam slikanje pohađala u Kunovoj radionici kod Muzeja „25. Maj“ na Dedinju i ja sam mu prepričavala šta mi je profesor Srbinović govorio za vreme korekture. Mića bi me saslušao i nijednom nije propustio priliku da me upozori da ne smem ličiti na svog profesora, već moram misliti svojom glavom i osećati svojom dušom.

Međutim, nije Mića mene plašio, već me je onim svojim tihim glasom spontano uvodio u moj svet koji se blago otvarao.

Na završnoj, petoj godini studija, likovni kritičar Sreto Bošnjak odabrao je moje slike za prestižnu izložbu Perspektive IV koja se redovno održavala u Galeriji kod Pozorišta u Dositejevoj ulici. Bila je to, po tradiciji, atraktivna izložba na kojoj su izlagali najperspektivniji umetnici završne godine i postdiplomskih studija, a po izboru više likovnih kritičara.

Mića je tada došao i čestitao mi na svoj način.

„Posla za umetnike nema nigde. Odsada si sama svoj poslodavac. Bilo bi dobro da završiš postdiplomske studije, da uđeš u ULUS da ti ide staž, ja ću te uvesti u LADU (Društvo srpskih umetnika u okviru ULUS-a), a daćeš mi adresu i telefon kako bih ti poslao ponekog kupca. Moraš da živiš od nečega! Sve dok neko ne izvadi pare iz svog džepa za tvoju sliku, ništa ti ne vrede ni te desetke, ni diploma... Mora publika da te prihvati!“

Da to nisu bile prazne reči, ubrzo sam se uverila. Mića mi je zaista poslao prve dobre kupce („da bi mi krenulo“) ili bolje reći preporučio me nekim kolekcionarima i kulturnim atašeima stranih ambasada. A zvanično, prvi kupac moje slike posle zavšene akademije bio je profesor, doktor, čuveni kardiohirurg Bora Vujadinović koji je u Prodajnoj galeriji na Kosančićevom vencu kupio moju veliku belu mrtvu prirodu. Zapravo, doktor Vujadinović je voleo „bele slike“ i kasnije, kad smo se upoznali, otkrio mi je da je moju belu sliku sa pete godine studija držao iznad kreveta u kome je spavao, dok je suprotno od nje držao drugu belu sliku koju je naslikao unuk Lava Tolstoja.

Da postanem članica Društva srpskih umetnika LADA, predložili su me zajedno Mića Popović i vajarka Tatjana Tanja Zarin. Tada, a i kasnije, izvršni, glavni i doživotni predsednik LADE bila je gospođa Leposava – Bela St. Pavlović.

E, pored nje nisam mogla tako lako da prođem. Prema statutu LADE, prijem u članstvo morao je biti jednoglasan, što znači da su svi morali da me prime, ali kad me je Mića predstavio staroj gospođi, ona me je samo hladno pogledala i odmah odredila svoje uslove. To je značilo da najpre treba da naučim sve o LADI, da pregledam celokupnu arhivu, sve izložbe, tekstove, da iščitam obimnu dokumentaciju, da upoznam sve članove i njihovo delo od 1904. do te, 1978, godine i još da redovno dolazim kod nje u Gospodar Jevremovu ulicu, na dodatna predavanja.

Kuća gospođe Bele je bila prava biblioteka. U njoj niko osim nje nije mogao da se snađe. Knjige, časopisi, dokumentacija, novine, katalozi, arhiva od svega i svačega, sve je to bilo nagurano u ormare, ili je bilo naređano i složeno pored ormara, na policama i stolicama, klupicama, divanima, podu, stepenicama... Svaki put, kad bi pošla da mi skuva kafu, ili bi se zapetljala u neku priču, objašnjavala mi neki dokument, ili bi zazvonio telefon, pa bi ona po sat vremena razgovarala, a ja se nervirala i dosađivala.

Jednom prilikom, srete me Mića oko pola dva ispred svoje zgrade. On se odnekud vraćao kući na ručak a ja sam, pravo iz trolejbusa, prolazila pored njegove zgrade hitajući kod Bele u Gospodar Jevremovu ulicu. Rekoh mu na brzinu da žurim kod Bele da joj vratim neke časopise i stare kataloge LADE.

Iste večeri, vraćala sam se od Bele oko sedam uveče i pedesetak metara dalje, ispred zgrade Kolarca srete me, opet, začuđeni Mića. Kad je čuo da sam sve to vreme, celo popodne, provela kod nje, a još sam onako žurila da ne zakasnim, Mića, onaj tihi čovek ali veliki emotivac, bukvalno se – razbesneo!

Ako ste ikada čuli nešto o Mići Popoviću, morali ste čuti da je bio izuzetno častan i savestan čovek, pošten i vrlo emotivan. Kad bi osetio bilo kakvu nepravdu, glupost ili ponižavanje, reagovao bi odmah i bez odlaganja. I uvek je bio na strani slabijih, braneći ih od daljeg povređivanja.

Gospođa Bela Pavlović je bila lepa starija dama, svojevremeno dvorska dama na dvoru kralja Aleksandra, gde je podučavala mlade prinčeve francuskom jeziku. U novoj Jugoslaviji radila je na Filološkom fakultetu kao lektor za francuski jezik i književnost, a slikarstvo je učila privatno. Potiče iz stare beogradske trgovačke porodice. Nije se udavala i, kad je penzionisana, LADA joj je bila glavni angažman.

Ja sam, pak, bila na samom početku svoje profesionalne karijere kad je likovni život u Beogradu bio izuzetno bogat, kad su se smenjivale sjajne izložbe u Narodnom muzeju, Muzeju savremene umetnosti, Kulturnom centru, Domu Armije i svim ostalim galerijama – sve je vrilo od kvaliteta i raznovrsnosti. Umetnici su vredno radili i željno čekali da se što pre i što bolje predstave. I sama sam bila u istom stvaralačkom zanosu na koji me je pored Miće podsticao i moj profesor Mladen Srbinović. Bila sam na drugoj godini postdiplomskih studija, pratilo me je i nekoliko likovnih kritičara, a imala sam već i dobre kupce koji su čekali da im uradim sliku. Naravno, bila sam mlada, imala sam i svoj porodični i privatni život, bukvalno mi je „gorelo pod nogama“. Mića je sve to znao i zato me je izgrdio.

Bilo je opet rano proleće, a godina 1978. U susednom Studentskom parku pupelo je drveće, osećao se miris svežih mladica, Mića je rukom pokazao na razbuktavanje prirode i podsetio me šta sam izgubila sedeći u zatvorenom prostoru, „među tamo nekim knjižurinama“ kod stare gospođe.

Posavetovao me je i preporučio da ne idem više kod Bele, već da dođem na prvi sledeći sastanak LADE. Tada joj je ozbiljno prigovorio što „uzurpira vreme mladima“, a ostalima se sugestivno obratio, preporučujući da me jednoglasno prime za svoga člana.

Bela je, naravno, pokušala da se odbrani, ali su Mićine reči bile ubedljivije. Tako ja uđoh u LADU. Nikad nisam saznala da li je gospođa Bela glasala za mene.

Mića je bio „siva eminencija LADE“, a te 1978. godine, postao je i dopisni član SANU.

Društvo LADA je bilo društvo velikih umetnika i prijatnih ljudi. Pored Miće Popovića, tu su bili i vajari Nikola Koka Janković, danas akademik, pa Aleksandar i Tanja Zarin, zatim slikari: Milić od Mačve, Mićina supruga Vera Božičković Popović, Radomir Reljić, Miodrag Vujačić - Mirski, Desa Kerečki i drugi. Jedna od važnih karakteristika LADE bilo je i međusobno druženje, što je gospođa Bela često podvlačila. Mića bi je stalno požurivao, jer niko kao on nije imao toliko profesionalnih obaveza. Može se sa sigurnošću reći da su tadašnje Mićine izložbe zauzimale centralno mesto beogradske i srpske likovne scene.

Posle zabranjene izložbe u Kulturnom centru Beograda, četiri godine ranije, državna bezbednost je pomno pratila Mićino kretanje, a on je baš tada bio u svojim najboljim i najzrelijim stvaralačkim godinama. Imao je žestoku potrebu da kritikuje vlast, jednoumlje, autoritarnost vlasti, socijalne probleme, a naročito nagle migracije mladih ljudi, kako iz sela, tako i stručnjaka iz grada.

Sve što nam se dešavalo devedesetih,Mića je predvideo sedamdesetih godina kritikujući vlast u svojim tekstovima i filmovima, a u slikarstvu je stvorio Gvozdena, metaforu svih naših kasnijih i sadašnjih ekonomskih muka, socijalnih problema, bede i siromaštva.

Mića je uočavao pratnju na svakom koraku, pa je umeo da se našali na svoj račun „kako je on važna ličnost, jer samo važne ličnosti imaju stalnu pratnju.“

LADA je bila Društvo u okviru ULUS-a. Sastanke smo održavali leti u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, zimi u Etnografskom muzeju, ali gospođa Bela je često insistirala, i uspevala je u tome, da sastanke održavamo u njenoj kući. Naravno, kao i u mome slučaju, sastanci bi, posle čaja ili kafe, trajali satima i Mića je opet jedini negodovao: „Gospođo Bela, među nama ima najviše slobodnih umetnika, mi živimo od umetnosti i nemamo pravo da arčimo ovoliko vreme na sastanke. Ubuduće ćemo sastanke održavati u Etnografskom muzeju i ja ću se za to lično pobrinuti.“ Mića je uvek bio kratak, jasan i ubedljiv. Nije mu se moglo ništa prigovoriti. Mogla bih da kažem da smo Belu poštovali, a Miću slušali.

Od samog prijema u LADU između Bele i mene postojala je neka čudna tenzija. Ona me nije trpela. Na jednom sastanku u Etnografskom muzeju, još nismo bili svi zauzeli svoja mesta za onim ogromnim stolom prekrivenim zelenom čojom, a Bela je već krenula sa nekom otrovnom aluzijom, koja je, bez sumnje, bila meni namenjena. Sedela je malo iskosa, preko puta mene, i ja sam odmah ustala i žestoko joj se suprotstavila. Mića, koji je sedeo pored mene, naglo me je prekinuo, takođe ustao i još žešćim tonom, direktno se obratio gospođi Beli: „Kad ćete je već jednom ostaviti na miru?“

Čak ju je i Milić od Mačve, koji nikada nije bio ni na čijoj strani, sedeći pored Bele, upitao: „Šta vam to, Bela, treba? Vidite da će je Mića uvek odbraniti!“

Mićin dobri anđeo bila je supruga Vera koja je uvek bila uz njega. Ona je jedina mogla da ga smiri i jedina umela da preseče i zaustavi njegov eksplozivni karakter i smanji emotivni naboj, jer je s razlogom brinula za njegovo krhko zdravlje.

„A sad, Mićo, dosta! Bio si dobar Slobodankin advokat – sedi tu!“

Mića je slušao Veru, jer je to bila blaga žena i dobra duša koja ga je pratila i veoma mu je značila.

Posle tog sastanka, pola članova mi je čestitalo na hrabrosti. Mirski me je pozvao na kolače, ali sam i ja uvek nekuda žurila...

O Verinoj dobroti Mića mi je pričao više puta. Ona je istinski brinula o njegovom životu i delila njegovu patnju, a kad su u prvim godinama braka gladovali, Vera ih je spasavala od bede prodajući jedan po jedan deo vrednog nakita koji je kao kćerka trgovca ponela iz svoje porodične kuće.

Sa gospođom Belom izmirila sam se kasnije, na insistiranje slikara Trajka Stojanovića – Kosovca i moga supruga Stevana Šefera, sa kojim je Bela uspostavila dobar kontakt. On ju je vodio i zakazivao posete kod vajara Matije Vukovića, a kasnije kod kompozitorke Ljubice Marić i drugih njenih prijatelja koji su se lečili i ležali na VMA.

Sedamdesete i osamdesete su bile Mićine najbolje i najsrećnije godine, kada je prodao mnogo slika, i u zemlji i van Jugoslavije, u zapadnoj Evropi („čak brže nego što sam mogao i da ih naslikam!“ – govorio je.).

Po povratku iz Njujorka, Mića se nije stideo da prizna da mu je „ponestalo daha“ za velike kompozicije: „... pa sam bez griže savesti i sa zadovoljstvom, a na veliku radost mojih sugrađana kolekcionara, počeo da slikam komercijalne mrtve prirode malog formata.“

Ne mogavši da naslika onoliko koliko se tražilo, Mića je zapao u jednu zamku koje se retko ko danas seća, ali ja sam bila svedok događaja i pratila sam, zapravo, zanimalo me je, šta će se desiti. Naime, pored Mićinih, u modi su bile i Milićeve i Oljine slike. Jagma za njihovim slikama je bila neverovatna: pojedinci, a naročito nekoliko stotina galerija iz cele bivše Jugoslavije tražili su njihove slike i plaćali unapred. Danas je teško i zamisliti takvu situaciju, sam ovaj podatak spada u domen fantastike, ali je krajnje istinit.

U takvoj situaciji, jedan štampar je došao na ideju da štampa njihove tzv. serigrafije koje su uz malu doradu dobijale privid originala, u čemu je Olja bila najveštija, mada ni ona nije stizala da od velikog broja tih plakata napravi „originale“. BIGZ – Beogradski izdavački grafički zavod – štampao je njenu „Kosovku devojku“ u najmanje 15000 primeraka. Kako su sve troje bili u modi, hiljadu maraka je bila uobičajena cena njihovih opremljenih serigrafija.

Sve je to trajalo dve, tri godine, dok se u dnevnom listu Politika i ostalim medijima nisu javno pobunili vrsni grafičari, braneći svoju struku. Oni su javnosti objasnili da su te serigrafije, sa doradom ili bez nje, obični plakati, i naravno, Mića je opet bio prvi na udaru. On se odmah javno pokajao, slušala sam lično tu emisiju preko Radio Beograda i glasno i jasno obećao da će svakome ko mu vrati kupljenu „grafiku“, a u stvari običan plakat, pokloniti neku svoju malu sliku, bez ikakve nadoknade...

Pre nekog sastanka pitala sam Miću da li će zaista to učiniti i kako misli da izvede. Rekao mi je: „Šta ću, moram, uradiću male slike, 30 x 30 cm, već sam ih započeo, možda se neće svi javiti?...“

Igrom slučaja, nekoliko godina kasnije, dva bračna para koji su za venčanje dobili Mićine serigrafije, pohvalili su mi se da im je Mića u zamenu dao male slike – golupčiće.

Bilo je to u peridu između 1982. i 1985. godine i jedino je Mića to učinio.

Nekako u isto vreme, Vera, Mićina supruga, imala je izložbu u izlogu Ljubljanske banke, preko puta Radio Beograda. Ja sam uvek od njih dobijala rukom pisane pozivnice. Ovog puta sam poverovala da je u pitanju neka šala. Pozvala sam ih telefonom, javio se Mića i odmah mi otklonio sumnju:

„Nije šala! Šta fali tom izlogu? Slike treba da stoje na svim onim mestima gde će ih videti što veći broj ljudi, a znaš i sama koliko ih tu dnevno prođe?“ Tada mi je kazao onu svoju čuvenu rečenicu: „Izlaži i u šupi – ali nivo zadrži!“

Na jednoj izložbi LADE Mića je okrenuo moje slike sa druge strane: „Sviđa mi se što radiš na kvalitetnom platnu. Ima slikara koji ne vode računa o tome. Ti, vidim, vodiš računa i to spada u profesionalizam. Važno je da ti slika što duže traje – nisu renesansni slikari džabe slikali uljem na lanenom platnu...“ Potom me je naučio da na poleđini slike obavezno napišem „ličnu kartu slike“, a to je njen naziv, veličina, tehnika, vreme nastanka, sve osim cene koja se nikad ne stavlja na sliku. Poput moga profesora Srbinovića, Mića je voleo lajsne, a ne ukrasne ramove.

Naravno, kad god bi se nečega setio, Mića bi mi to i kazao. Uvek je imao potrebu da još nešto doda, da mi što više znanja i iskustva prenese.

Kad sam nedavno bila u jednom žiriju za prijem novih članova slikarske sekcije, samo što nisam zaplakala! Takav neprofesionalizam nisam mogla ni u snu da zamislim. Kandidati su svašta predali i doneli: urolane slike bez blind-ramova, pa slike u ukrašenim ramovima sa buvljaka koji se raspadaju, slike različitih tehnika, nepotpisane i sa prednje i sa zadnje strane, stilski neujednačene, prašnjave, pocepane...

Šta da kažem?

Izgleda da nema više takvih veličina poput Kečića, Ćelića, Srbinovića ili Miće Popovića koji će vam nesebično otkrivati slikarske i profesionalne tajne?

Mića nije dao da mu persiram, mislim da mu niko nije persirao, to smo činili samo staroj dami, gospođi Beli Pavlović.

Od 1985. godine živim na Banjici a atelje mi je bio na Novom Beogradu pa sam skoro svakodnevno prolazila ulicom Vuka Karadžića, od Zelenog venca do početne stanice moga trolejbusa na Studentskom trgu. Jednom prilikom videh u Galeriji Akademije nauka Miću kako razgovara sa nekim čovekom. Pozdravih ga kroz izlog, a on mi dade znak da uđem i da ga sačekam. Kad je otpratio svog sagovornika šnirajući neku malu, sivu tašnicu koju je do tada držao ispod ruke, reče mi:

„Evo, zemljakinjo, zašto sam te zvao“, i iz nje izvadi dve sveske na kvadratiće, sa tvrdim koricama. „Vidiš, ovo su male skice za slike i pored njih tekstovi kojima ja objašnjavam šta sam hteo kojom slikom.“

Razlista jednu pa drugu svesku, i ukazaše se mali crteži golupčića, mrtvih priroda, njegovog čuvenog Gvozdena, ženskih aktova i portreta, zapravo skice njegovih slika nacrtane nalivperom sa tekstovima iznad i pored njih. „To treba i ti da radiš paralelno sa slikom. Ne treba da pišeš ni roman ni esej, već kratak tekstić uz svaku sliku.“

Znao je da ja pišem razne tekstove o svemu i svačemu, ali je hteo da me u pravom momentu usmeri na bitno i kako ne treba da idem u širinu. Često mi je govorio da neću imati za sve dovoljno vremena i kako treba na vreme o tome da mislim, što se pokazalo vrlo istinitim.

Mićin savet sam usvojila desetak godina kasnije i od tada do danas, svaku, i namanju sliku, crtež, akvarel, čak i drveno oslikano jaje, zabeležim skicom uz mali tekst. To mi ne predstavlja nikakvu teškoću, već prijatnu odgovornost. Često mi iskrsnu pred očima Mićine sveske, samo što sam ja odustala od nalivpera, pišem običnom olovkom, a crtam drvenim olovkama u bojama. Sakupilo se već preko trideset svezaka koje, onako prepune raznobojnih crteža sa mojim specifičnim rukopisom, izgledaju kao štampane knjige.

Veliku retrospektivu svojih belih slika izlagala sam u Galeriji Doma vojske 1988. godine. Jedno poslepodne Mića je došao u galeriju i proveli smo nekoliko sati u razgovoru.

U galeriji je bilo izloženo oko 65 „belih slika“. Svaku smo analizirali, svaka slika Mići je bila povod za novu priču. Njemu su se dopadale moje bele slike i dao mi je savet da što veći broj sa ove izložbe sačuvam za sebe.

Tada sam mu nagovestila da imam želju da radim nešto drugo i nešto novo, da me vuku i nove teme, i novi pristupi slici, i žešći kolorit i nove ideje, jednom rečju, priznala sam mu da sam u haosu i da ne znam šta bih pre.

Mića mi je rekao: „Znao sam! Ljudi tvog dara i takvog temperamenta ne mogu da stoje u mestu. Pre ili kasnije, moraju dalje – i to je dobro. Ali se daroviti ljudi često i uguše u sopstvenom haosu. Ne znaju da usmere svoje ideje, rade svašta i tako nestanu sa likovne scene. Zato ću ja tebe, zemljakinjo, naučiti da radiš po ciklusima.“

Objašnjavao mi je Mića dugo zašto su ciklusi dobri i da će tako ceo haos biti organizovano usmeren, da će tada, jedno po jedno, doći do izražaja, i mašta i iskustvo, „sve što nosiš u duši i sazrevanjem u životu.“

Tom prilikom, dao mi je Mića bezbroj korisnih saveta i sugerisao mi da se što duže zadržim u domenu figuracije i: „ako nekad budeš želela iskorak u enformel, neka to bude na kraju, kad ne budeš više imala šta da kažeš kroz figuraciju.“

Jedno vreme je i sam radio apstraktne slike, ali njima nije mogao, kao pomoću Gvozdena, da uputi društvu jasnu poruku da nam se spema katastrofa i da nas čeka mukotrpna sudbina.

Priznao mi je Mića da su i njega mučile razne slične dileme i da mu je svanulo kad se setio ciklusa. Otkrio mi je još mnogo toga iz svog života, dao mi je niz ličnih saveta o životu, porodici, profesiji, karijeri, ljudima uopšte, kao i o pojedinim ličnostima koje smo oboje poznavali.

Skinuo mi je veliko breme muka sa duše, odahnula sam i laknulo mi je. Mnogo brže i znatno lakše sam iskoračila iz belih slika i hrabro krenula dalje, sa novim idejama. Kasnije sam brzo, lako i spontano ulazila iz ciklusa u ciklus, skoro igrajući se, baš kao što je Mića i predvideo.

Ubrzo sam devedesetih godina krenula u svoje „Medene vajate – Pčele“.

Mića je bio zadovoljan, samo mi je rekao: „Znao sam, sad ćeš ići sve dalje i dalje i nemoj stajati. Jednog dana doći će tvoje vreme...“

Već je bio veoma slab i nisam htela da ga zamaram. Njegovo umorno srce polako je otkazivalo i onaj divni i hrabri čovek tiho se gasio.

Često su mi Mića i Vera ponaosob i zajedno ostavljali poruke i pozdrave i kratke tekstove na papirima iz blokova. U svom starom ateljeu čuvala sam mnogo lepih i zanimljivih pisama, fotografija i uspomena od velikih ljudi i sjajnih ličnosti, ali kad su mi jedne septembarske noći 1998. godine provalili u atelje, nestalo je gotovo sve.

Bile su to ratne godine, kad su u Srbiju i Beograd stizale izbeglice sa svih strana, gubitnici sopstvenih ognjišta, a ja sam bila gubitnik usred Beograda.

Međutim, uspomene na Miću nije mi niko pokrao.

Prebrzo živimo i još brže zaboravljamo, ali treba da znamo da još niko od naših umetnika nije doživeo da mu za života izložbu poseti pola miliona ljudi! A retrospektivnu izložbu Miće Popovića u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti 1984. videlo je baš toliko ljudi. Mića je tada zadovoljno izjavio: "Cilj mojih ljudskih i umetničkih težnji da postanem deo jednog naroda u jednom vremenu bio je postignut."

O Mićinom delu tek će se pisati. Za nekoliko godina je stogodišnjica njegovog rođenja. Po porukama koje je trajno ostavio u svojim delima slavićemo mi njega kao genija koga nismo za života dovoljno razumeli.

O veličini njegove duše i plemenitosti njegovog karaktera još niko nije govorio. Dugo sam imala potrebu da dopunim ovaj nedostatak i da se na taj način zahvalim i odužim na podršci koju mi je godinama pružao, slikar i genije, moj zemljak Mića Popović.

Pisano od Mladenaca do Uskrsa 2014. godine