Osamdesetih godina prošlog veka životni standard većine ljudi u Srbiji bio je zadovoljavajuć. Svakako da je i tada bilo svetskih ekonomskih kriza, vidljivih i nevidljivih, i tada je postojao problem nezaposlenosti, ali do posla se dolazilo kudikamo lakše, bio je manji odliv pametnih glava u inostranstvo.

Živeli smo još u velikoj, lepoj, priznatoj i poznatoj zemlji koja se zvala Jugoslavija.

Pretpostavljam da nema čoveka koji u životu nije napravio neku glupost, na sopstvenu štetu. Vratite film svog života – i naći ćete bar jednu budalaštinu, bar jednu avanturu koja i nije morala da vam se desi, a ipak ste u njoj učestvovali.

To se i meni desilo.

Pre nastanka ovog teksta napravila sam malu anketu. Pitala sam nekoliko učenih i viđenijih ljudi iz svoje okoline, da li znaju ko je autor pesme Žubor voda žuborila? I verujte mi na reč – svi upitani dali su isti odgovor: „To je narodna pesma!“

Kako je to lepo i uzvišeno kad se čovek nađe u drugoj sredini, daleko od mesta rođenja i u njoj se u potpunosti ostvari, ostavljajući najbolji deo sebe.

Takav je slučaj sa profesorom Igorom Belohlavekom koji je svojim životom i pojavom osvežio tmurno socijalističko vreme u Šapcu.

Skoro dve godine razmišljala sam kako da ovu temu preskočim i zaboravim, a onda je ona počela da me proganja. Shvatila sam da ne mogu da krenem dalje ako sve ovo ne obelodanim i ako ne podelim sa drugima.