Slobodanka Rakić Šefer

Moji zapisi

ŽUBOR VODA ŽUBORILA ILI ŠABAČKI PESNIK IVAN GLIŠIĆ

IGPre nastanka ovog teksta napravila sam malu anketu. Pitala sam nekoliko učenih i viđenijih ljudi iz svoje okoline, da li znaju ko je autor pesme Žubor voda žuborila? I verujte mi na reč – svi upitani dali su isti odgovor: „To je narodna pesma!“

E, pa – nije! Njen autor je moj divni drugar iz gimnazijskih i studentskih dana, čovek sav sazdan od stihova, istinski umetnik koji je prohodao sa poezijom i koji je nosi celim bićem, šabački pesnik Ivan Glišić.

Zato što današnji Šapčani i ne slute da njihovim gradom hoda živa legenda, zato što o Ivanu Glišiću malo znaju, ili nimalo, a i to što čuju brzo zaboravljaju, zato što mu stihove svrstavaju u izvorne narodne pesme kako bi izbegli plaćanje autorskih honorara, zato što Ivan nije bio plaćeni tekstopisac, jer je oduvek pisao poeziju iz srca, zato što se nikad nije bunio, što se uvek radovao kad bi čuo preko radio stanica da neko peva njegove stihove, i ko zna zbog čega još, hoću ovim tekstom da ispravim bar deo nepravde koja mu je u proteklom vremenu nanesena. A mnoge njegove pesme postale su klasika.

I ne samo zato. Prvenstveno pišem zbog našeg drugovanja, zbog svih onih zajedničkih sati i dana provedenih, kako pod krovom Doma omladine „Vera Blagojević“, tako i u Ivanovom stanu gde smo preslušavali razne ploče.

Ne znam koliko danas ploča ima, verujem na stotine, jer se u njegov stan ulazilo kao u kakav lavirint: dok ne stignete do njegovog sobička, prate vas ormani prepuni knjiga, ploča i časopisa. Stanovao je sa roditeljima, dragim ljudima koji su svakoga srdačno dočekivali, a mi smo kod Ivana defilovali od ranog jutra do kasne večeri, jedni su izlazili, a drugi dolazili. Dobijao je diskografske ploče iz raznih delova sveta, najviše iz Zagreba i Engleske, pa se na poznatom velikom gramofonu večito vrtela nova ploča. Zaticala sam ga kraj tog gramofona sa dirigentskom palicom i dok se vrti pesma na engleskom, on spontano prepevava melodiju na srpski jezik.

Ivan je uvek bio nasmejan, tih i drag čovek, nenametljiv, pomalo stidljiv, skroman i jednostavan. U odnosu na njega, svi smo bili nekako naporni, nepodnošljivi: galamili smo, razmetali se, bučno polemisali – a on je tiho stvarao i stvarao...

Vredan kao pčela i beskrajno darovit, nizao je stihove u svako doba dana.

Pre nego što smo ga mi, mladi slikari, usvojili, Ivana je ščepao, a ko bi drugi, nego – Milić od Mačve. On ga je vodio u svoju Radovan-kulu u Belotiću i tamo ga upoznao sa svim vodećim ljudima jugoslovenske književnosti, koje je Milić takođe dovodio u Mačvu. Milić je odmah otkrio veliki Ivanov dar i upravo takav čovek mu je bio potreban da stihovima opeva njegov slikarski svet, pa je Ivan postao pesnički zaštitni znak Mačvanske slikarske škole. Tako je i pesma Žubor voda žuborila nastala u Mačvanskoj slikarsko-pesničkoj školi, u Radovan-kuli Milića od Mačve, u vremenu od 1968. do 1983. godine, a objavljena je, kao i mnoge druge Ivanove pesme, u raznim antologijama.

Iznenadićete se da su i naslovi Nema ništa bez Milene i Pozdravi svirače, pesme koje je komponovao Milutin Popović Zahar a peva Duško Tešić, takođe Ivanove pesme.

Godine su mnoge prošle, Kasno smo se sreli, Ja sam svirač lutalica i mnoge druge pesme koje pevaju Dubravka Nešović, Beti Đorđević, Žarko Dančuo, Marinko Rokvić, Bora Drljača, Predrag Živković Tozovac, Džej Ramadanovski, Mira Vasiljević i drugi poznati pevači, kao i grupe Stari fijaker, Đerdan, Svilen konac..., stekle ogromnu popularnost i čuvaju se za buduća pokoljenja u fonoteci Radio Beograda.

Na mnogim pločama nije potpisan autor teksta, jer je tako izbegnut autorski honorar, iako su sve te pesme najpre objavljene u raznim Ivanovim knjigama.

Je l’ istina ono što govore o tebi? takođe je njegova pesma, a najveselije Ivanovo ostvarenje je jedna od pesama Lepe Brene – Bez ljubavi sreće nema.

Ivana sam upoznala čim sam krenula u gimnaziju i počela da odlazim u Dom omladine, u kojem je, kao u kakvoj košnici, sve vrvelo i vrilo od mladosti i stvaralačke energije. Mladi pesnici, slikari, pisci i recitatori činili su Klub mladih stvaralaca iz kojeg se kasnije iskristalisala grupa Boje i reči!

Kako sam volela poeziju, Ivan mi je na svakom susretu čitao ili govorio svoje nove stihove. Ponekad bismo prošetali samo jedan krug šabačkim korzoom i u njegovoj glavi, za kratko vreme, rodili bi se novi stihovi koje je obično beležio na nekom papiriću.

Ivan je bukvalno živeo svoje stihove, noseći neprekidno u sebi stvaralačku radost i ozarenost.

Radio je kao nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi „Sele Jovanović“, a u penziju je otišao kao novinar Radio Šapca. Međutim, najveća inspiracija bili smo mu mi, zavičajni slikari, jer su ga naše slike, naši različiti likovni svetovi, najviše motivisali za rađanje izvanrednih i neponovljivih stihova.

Ljubav prema slikarstvu usadio mu je njegov profesor, Igor Belohlavek. Još kao srednjoškolac napisao je pesmu Žena, posvećenu istoj temi na jednoj Igorovoj grafici.

Ivan je dosta vremena i mnogo stihova posvetio Miliću, njegovoj Radovan-kuli i njegovim slikama, i naravno, sve te pesme su negde objavljene. Slavoljubivom Miliću i njegovom gordom egu veoma su prijale Ivanove meke, nežne, reči, pretočene u autohtone stihove, jer su pojačavale Milićev fantastični svet vila i vilenjaka, legendi i običaja. Milićeve slike su podsticale Ivanovu maštu, jedan drugome bili su inspiracija.

U ruci držim knjigu Svadbarenje, sa prepoznatljivim Milićevim crtežima na korici, koju je izdala Zavičajna organizacija studenata iz Šapca 1975. godine. Neposredno po štampanju, 4. juna 1975. godine, Ivan mi je poklonio knjigu sa posvetom. Od tada je, evo, prošlo pune četiri decenije!

U knjizi su pesme Mladoženja, Nevesta, Zašto ratari prave decu na praznik, Pastir kraj vatre i druge, koje www.cialisgeneriquefr24.com sam nekad znala napamet, i ne samo ja, već svi koji su se družili sa Ivanom.

Njegovi stihovi su veselo opori, slikoviti, zaumni i vrlo jednostavni:

Pesma čuvara deteline

Neko je noćas moju detelinu gazio

noćas je neko na njoj jelenak zaboravio

i lanenu mušku košulju neko je praznovao

neko je ludovao noćas

nekom su cvrčci pevali

i jutros ne pozdravljaju me umorni

u tamnim porama zemlje zapisali su

neka ne žalim a proklet bio

ko zbog polegle deteline kune zaljubljene

i na svetu najsvetije ljubav.

Jedan prolećni dan ostao mi je zauvek u sećanju. Išla sam biciklom u Pedagošku školu na časove crtanja, kad kod crkve sretoh Ivana i on me zamoli da siđem sa bicikla, da zajedno krenemo ka pošti i Pozorištu.

„Nemam vremena, Ivane, žurim na crtanje, kad se vratim uveče svratiću do tebe...“ – izvinjavala sam se.

„Molim te, hajde da sednemo u poslastičarnicu, samo nakratko, da te počastim, dobio sam honorar iz Jugotona!“– bio je uporan.

„Ma, ima dana, častićeš me, hoću po dnevnoj svetlosti da završim započetu studiju glave...“– objašnjavala sam mu razloge svoje žurbe.

„Kolači su samo povod, hoću da čuješ nešto specijalno, mislim da će ti se svideti zauvek, ali zato moramo da sednemo!“

I, umesto u školu, parkirah bicikl i sedosmo ispred Mitićeve poslastičarnice. Ivan poruči krempite i šampite, a onda svečano, sav ozaren, i danas se sećam tog trenutka, teatralno, otvori presavijeni papir i poče da pevuši:

Plavi veo

zlatna žica

nežan vetar

mnogo ptica

raspukla se svaka grana

nad ulicom jorgovana

odsjaj jutra

rosa blista

cvet do cveta

list do lista

pčela sanja beli venac

dubok kao gorski zdenac

jedna klupa

tiha luka

moje usne

tvoja ruka

opet bukti ona vatra

zgasla davno ispod hrasta

gori zemlja

gori kamen

sunce ugljen

nebo plamen

to u senci lome krila

– zaljubljena dva leptira.

Od lepote ovih stihova ostala sam prikovana na stolici.

„Znao sam da ce ti se svideti!“– trže me Ivan. „E, dobro, stavljam je u koverat i idem odmah u poštu da je pošaljem u Zagreb, Darku Domijanu.“

Tako je jednog prolećnog popodneva iz Šapca otputovala u Zagreb čuvena Ulica jorgovana koja će zauvek povezivati jugoslovenske prostore, kao i Veče u luna parku, pesmu koju peva Josipa Lisac i još mnogo drugih pesama.

Zagrebački Jugoton je dobro i redovno plaćao Ivanu autorske honorare za tekstove koje su pevali hrvatski pevači, Josipa Lisac, Dalibor Brun, Darko Domijan... Ivan je mogao da putuje u Zagreb kad god je hteo i da boravi u bilo kom tamošnjem hotelu. O tom periodu on je jednom prilikom izjavio: „To je i onda bio zapad, redovno su mi uplaćivali honorare na žiro-račun i visoko me cenili.“

Ivan je dva puta zaredom proglašen za najboljeg tekstopisca bivše Jugoslavije.

Kasnije su i kompozitori klasične muzike radili obrade Ivanovih pesama. Njegovi stihovi se odlikuju izuzetnom slikovitošću, koloritom i muzikalnošću, zato su i bili inspiracija mnogim umetnicima.

Kad je osnovana grupa „Boje i reči“ pod pokroviteljstvom Doma omladine i njenog idejnog tvorca, sekretara Mila Gavrilovića, Ivan je bio sa nama i pored nas. Iako je bio desetak godina stariji od mene, Gliše, Miraza i Boceta, on je bio naš zajednički, nerazdvojni drugar. Ali, ako bi Milić iznenada doputovao u Šabac, Ivan bi provodio vreme samo sa njim, ili bi ga Milić odvezao u svoj Belotić.

Nas četvoro slikara sačinjavali smo jedan deo grupe – „Boje“ i bili smo konstanta, a prišli su nam pesnici Dragoljub Nikolić, Dragan Filipović i Ivan Lolić. Ne i „naš Ivan“. Uzalud smo ga ubeđivali, molili i pritiskali.

„Jao, nemojte, molim vas! Šta će Milić reći? Ja vas sve volim, ja ću biti sa vama, ali ne smem zvanično, da se Milić ne naljuti...“ – vajkao se.

Ko je bar malo poznavao Milića od Mačve, znao je da on nije podnosio nikakvu konkurenciju. Bio je siva eminencija Šapca i nije dozvoljavao da se osim njega još neko ističe u gradu. I da smo nastupali pojedinačno, on bi nas zbrisao malim prstom. Čim dođe u Šabac, Milić bi se odmah uputio u Opštinu, da pozdravi predsednika Opštine, sekretare i sve referente, pa u Muzej, Sud i tako redom, svaki put. Njegovi ljudi su bili svuda, a njegov kum, književnik Dragiša Penjin, urednik „Glasa Podrinja“ nije hteo (smeo) da objavi nijedan red o našim izložbama u svojim novinama. Čak se trudio da nas rasturi, rekavši nam u lice: „Dovoljan nam je jedan Milić, vi nam niste potrebni...“

Mene su te reči duboko povredile i tada sam donela neopozivu odluku da, ako se upišem na Akademiju, pobegnem što dalje od Šapca.

Milić je držao sve u svojim rukama, vladao je likovnom scenom i opštinskim budžetom za kulturu i zadugo niko nije mogao da se istakne, ma koliko bio nadaren. Čak i mladi profesor, Dragisa Marsenić Marsa, koji je u moju gimnaziju stigao sa puno energije, kad sam završavala četvrti razred, tek posle niza godina i veštim manevrima uspeo je napokon da potisne Milića.

Milić je želeo da nas asimiluje i uvuče u svoju Mačvansku slikarsku školu, da slikamo i mislimo na njegov način, da on bude glavni. Ali u tom momentu, njegova škola je bila anahrona i nikako nije mogao da nam bude uzor.

Bili smo mladi, „pucali“ smo od drugačije energije, svako je nosio svoju poetiku, pa je grupa „Boje i reči“ bila prava mera naše mladosti.

Pored Milića, nije bilo nikakve šanse da od Opštine dobijemo sredstva za štampanje knjiga, kataloga, plakata i pozivnica. Međutim, mudri Mile Gavrilović je ostvario dobre kontakte sa šabačkim vojnim garnizonom i njegovim komandantom, izuzetnim čovekom, potpukovnikom Spasojem Todorovićem, koji je kasnije postao general.

U svoje aktivnosti uključili smo vojnike na odsluženju vojnog roka u Šapcu, profesore književnosti, akademske slikare i studente raznih fakulteta, a komandant nam je dao sredstva za sve što smo tražili.

Shvativši da nam je prva knjiga takoreći na dlanu, a od Milića nije bilo skoro nikakve vajde, Ivan nas je gledao tužnim očima, pa mu je Mile Gavrilović sa osmehom predložio:

„Ma, Ivane, reci tom tvom Miliću da se tamo neka dečurlija izmotavaju i kobajagi nešto rade, a ti hajde sa nama! Zar ne vidiš da od njega nema nikakve koristi?...“

Ivan je ionako bio stalno sa nama i više mu je odgovarala naša sloboda, puna života, a osim toga, i drugi vodeći pesnici prišli su našoj grupi.

Tako nam se, pred štampanje prve knjige, priključio Ivan, predstavljajući se sa nekoliko pesama.

Kasnije smo mnogo toga štampali i Milić nije mogao da nas spreči, jer je vojska bila nedostupna njegovom uticaju. Ali je i dalje odlazio kod Ivana.

iaPoznavala sam Milića od Mačve od svog ranog detinjstva, jer se dvorište njegove rođene sestre Drage graničilo sa dvorištem mojih roditelja u Šapcu, pa sam često prelazila preko ograde i, kad bih videla da je stigao, donosila bih mu crteže da ih pogleda.

Grupa „Boje i reči“ ostavila je veliki trag u prostoru i vremenu, jer smo svi, iako različiti, bili vrlo složni, a Ivan je bio istinski stožer te grupe.

Inspirisale su ga naše slike, neprekidno nam je posvećivao stihove. U raznim knjigama i na raznim mestima, objavljeni su nezaboravni stihovi posvećeni Bocetu, meni, Gliši, Mirazu i njegovom kumu Jeremiji.

Posle 1976. godine sve ređe sam odlazila u Šabac i moji susreti sa Ivanom su se proredili.

Ivan se priključio pank sceni od samog njenog početka, a našla sam podatak da je „od sredine sedamdesetih godina postao jedna od najvažnijih ikona tog pokreta na prostorima bivše Jugoslavije.“ Taj period je meni ostao nepoznat, iako mi je Ivan poklonio mnogo knjiga iz tog vremena.

Bio je odličan novinar i u toj oblasti dobijao je nagrade i priznanja. Bio je i izvanredan dramaturg, ali nije smogao snage i hrabrosti da se otisne iz Šapca i ostavi stare roditelje kako bi studirao dramaturgiju.

Ipak, uspeo je da napiše i objavi preko pedeset knjiga poezije i proze. Dobitnik je bezbroj nagrada, i kad bih počela da ih nabrajam, tekst bi se sveo na faktografiju. Biće ih još, sigurna sam.

Ovo je bila kratka priča o Ivanu Glišiću iz moje mladosti, o Pastiru kraj vatre, o Jelenu i košuti, o Mladoženji, o Ratarima, o Mačvankama, o Zamku od lišća u jednoj šabačkoj Ulici jorgovana.

Pisano od Sretenja Gospodnjeg do Teodorove subote 2015

PROFESOR IGOR BELOHLAVEK

pKako je to lepo i uzvišeno kad se čovek nađe u drugoj sredini, daleko od mesta rođenja i u njoj se u potpunosti ostvari, ostavljajući najbolji deo sebe.

Takav je slučaj sa profesorom Igorom Belohlavekom koji je svojim životom i pojavom osvežio tmurno socijalističko vreme u Šapcu.

Šabac je pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka bio delimično turska kasaba, a delimično tipična socijalistička provincija. Mnoge lepe kafane, u pesmama opevane, porušene su u ratovima. Ulice je krasila poneka stara secesionistička građanska kuća, oduzeta vlasniku posle Drugog svetskog rata. U takve kuće bili su smešteni državne institucije i hoteli. Čuvena hemijska industrija "Zorka" prilično je prljala grad i Šabac je spadao u najzagađenije gradove u Srbiji, pa i u celoj Jugoslaviji.

Ali i takav, Šabac je imao specifičan šarm.

Čuvena šabačka gimnazija "Vera Blagojević", stare zgrade, dva hotela: "Zeleni venac" i "Jugoslavija" u starim zdanjima, bujni parkovi, mnogo zelenila, Narodni muzej, nadaleko poznat šabački vašar, popularni hipodrom, pa čivijada, izletište Letnjikovac, stara tvrđava, pristanište na Savi, bezbroj osnovnih i srednjih škola, dečja graja, lepota mladosti, čuveni šabački korzo, pa srce grada – Dom omladine, dve kasarne u dva dela grada, mnoštvo mladih entuzijasta koji su na svoj način uzdizali rodni grad... – sve je to bilo šarmantno i neodoljivo, pa nije čudo da je rođeni Zemunac koji se obreo u ovakvom Šapcu, u njemu i ostao.

Profesor Igor Belohlavek je u Šabac došao 1953. godine (kad sam se ja rodila) i u njemu ostao do svog kraja, 1993. godine, posvetivši mu ceo svoj radni i životni vek.

Rođen je u Zemunu, 23 januara 1928. godine. Njegov otac Zlatko, Čeh po nacionalnosti, doveo je iz Beča u Zemun svoju buduću suprugu, lepu Ruskinju Olgu, grofovskog porekla. Igor je bio jedino dete svojih roditelja.

Filozofski fakultet i Višu pedagošku školu završio je u Beogradu, a u Šapcu je punih četrdeset godina bio ne samo zvanični profesor likovnog već i istinski pedagog generacijama učitelja i vaspitača.

Zato što je svoj posao radio s ljubavlju, što je zavoleo Šabac i Šapčane, što se na svakom koraku nesebično davao – od pozorišta, Glasa Podrinja, Radio Šapca, preko muzeja, biblioteke i svih drugih ustanova – postao je poznat i popularan, pa sam i ja za njega čula još u osnovnoj školi.

Prvi put smo se sreli pred kraj prvog polugodišta u drugom razredu gimnazije. Sećam se tog tmurnog novembarskog dana.

Tek što je Šabačka gimnazija "Vera Blagojević", posle završenog konkursa, dobila novog profesora likovnog, vajara Nikolu Koševića, nas dvoje smo krenuli u pedagošku školu. Ušli smo na glavni ulaz i domar nam je rukom pokazao prozore velikog likovnog ateljea u suprotnom delu zgrade i začas, usred nastave, našli smo se u tom ateljeu.

Đaci su sedeli na klupicama, ispred njih su bile table sa radovima, a profesor Igor je šetao između, objašnjavajući im rukama neki likovni zadatak.

Prekinuli smo ga svojim upadom i on se najpre začudio iznenadnim nepoznatim gostima, a onda nas je uveo u malu kancelariju koja je razdvajala dve učionice.

Moj profesor nas je oboje predstavio i Belohlavek je bio vrlo polaskan što smo baš njega izabrali da mi pomogne u pripremi za Likovnu akademiju. Odmah mi je dao ključeve svoje biblioteke koja je zauzimala polovinu te malene kancelarije, a obećao je da će i đake sa likovne sekcije, koji su radili u drugoj prostoriji, premestiti u učionicu za redovnu nastavu. Mesec dana kasnije, Igor mi je dao i ključeve od likovnog ateljea, kako bih mogla da dolazim i subotom, nedeljom i praznicima. Kako je ubrzo stigao zimski školski raspust, on je zamolio domara škole da mi da i ključeve za drugi ulaz u školu, u deo u kojem se nalazio atelje. Domar je tako odahnuo i bio slobodan, a ja sam mogla da uđem u školu u svako doba. Naravno, nisam izneverila profesorovo poverenje, i niko, osim nas troje, nije ni znao da imam ključeve.

U drugoj učionici bilo je nekoliko đaka koji su radili različite zadatke, i taj prostor je bio krcat raznovrsnim gipsanim odlivcima glava i aktova koji su naručeni iz, tada najbolje, zagrebačke livnice.

Odmah sam prepoznala biste filozofa, Voltera, Didroa, pa muzičara, Baha, Šumana, Mendelsona, pa pisce, Kafku, Viktora Igoa i nekih slikara, rečju – bila je to gusta šuma od poređanih bista i drugih gipsanih odlivaka. Bilo je to i jedino mesto u Šapcu idealno za crtanje studija i pripremu za upis na neku od likovnih akademija, višu pedagošku školu ili arhitekturu.

Moj profesor Košević se oduševio kvalitetnim odlivcima, jer je i beogradska Likovna akademija poručivala odlivke iz iste livnice. Mikelanđelov Mojsije i druge skulpture koje krase park vajarskog odseka Likovne akademije na Senjaku, gde sam završila prvu godinu studija, takođe su odliveni u toj livnici.

Bilo je tu i drugih rekvizita, kao u bilo kojoj klasi Likovne akademije. Sve je to profesor Igor Belohlavek naručivao i dopunjavao, kako bi svojim đacima pružio najviše što može.

Pedagoška škola bila je u suprotnom smeru od gimnazije koja je u centru grada i udaljena od moje kuće koliko i gimnazija, zato sam najčešće posle redovnih časova produžavala tamo, a kući bih se vraćala uveče. Sve je bilo lakše s proleća, kad sam biciklom začas obilazila ceo grad.

Iako sam imala dva profesora likovnog, znala sam svoj zadatak: trebalo je da savladam portret i akt. Išlo mi je to i brzo i lako, jer su me obojica uputili u tajne komponovanja, viziranja i proporcija, a ja sam svemu dodala svoj pečat, individualnost – liniju koju sam forsirala u svakom crtežu. Čini mi se da se upravo to najviše svidelo profesorki Cuci Sokić, jer kad sam joj odnela prve radove, bila je vrlo zadovoljna, čak mi je nekoliko puta ponovila: "Vidite i sami, Vi imate u Šapcu Šumatovačku školu..."

Profesor Košević je svaki čas dolazio u Pedagošku školu, a kad je napustio Šabačku gimnaziju, ostala sam još dve godine pod apsolutnom kontrolom profesora Igora Belohlaveka.

Profesor Belohlavek je radio na beskrajno mnogo razboja i veoma često je putovao, kako po svetu tako i na razne seminare, po celoj Jugoslaviji. Svojom plavom "škodom" znao je da skokne i do Beograda na nekoliko sati, kako bi pogledao neku izložbu ili pozorišnu predstavu.

Bio je to visok, vitak gospodin, sjajnih, radoznalih očiju i blagog osmeha. Ne pamtim da je ikada sedeo, uvek u pokretu, uvek na nogama. Blagog karaktera, svima na usluzi, kao veliko radoznalo dete, svakoga je spontano primao u svoj život.

Sa svojom životnom saputnicom, Sekom, koja je radila u Radničkom univerzitetu u Šapcu, proputovao je ceo svet i posetio preko sedamdeset svetskih gradova. Koliko je samo izložbi video! A voleo je i arhitekturu, dizajn, skulpture, fasade zgrada, i sve što bi na putu video neumorno je snimao foto-aparatom i video-kamerom.

Tako se u Šabac vraćao sa mnoštvom video-kaseta, a izrađivao je i hrpe fotografija koje bi najpre pokazivao svojim đacima, pa kolegama, i svima koje je sretao. I ja sam ga često slušala kada bih se zatekla u Pedagoškoj školi. Meni je donosio kataloge sa izložbi, zajedno bismo ih analizirali.

Jednom je usred časa imitirao nekog pantomimičara koga je video u Kelnu, drugom prilikom se, posle povratka iz Pariza, i sam okušao u brzom radu portreta, a jednom je uzeo makaze i beli papir i na licu mesta iskrojio moj profil.

Šezdesetih godina dvadesetog veka retko je ko imao pasoš, to je bila masovna pojava desetak godina kasnije, zato su zanimljivosti sa putovanja bile svima nama dragoceni dokumenti, a Igor ih je znalački pokazivao, objašnjavao i interpretirao.

Bio je šarmer, zanimljiv čovek, prepun ideja i originalan. Nikad nije imao dovoljno vremena, ono mu je stalno izmicalo, pa je živeo veoma brzo. Kada sam pronašla podatak da je bio januarska vodolija i da je razlika između naših rođendana četiri dana, razumela sam i njegov karakter i brzinu kojom je živeo i večiti nedostatak vremena i preveliki naboj emocija, i dečju radoznalost, i previše ideja, i altruizam, i preosetljivost i vizije koje su bile ispred vremena, pogotovo neostvarive u provinciji.

Svaku pozorišnu scenografiju koju bi video, morao je da komentariše sa Vladom Lalickim, šabačkim pozorišnim scenografom. Posećivao je i knjižare kao i sajmove knjiga, pa je, pored Muzeja i Pozorišta, često navraćao u Šabačku biblioteku, ukazujući zaposlenima na nove naslove koje bi trebalo da nabave. Zanimala ga je i oprema knjige, pa je i sam uspešno uradio nekoliko naslova. Jednom prilikom sam, crtajući u drugoj učionici, slušala njegovo predavanje đacima u susednoj. Ono je bilo vrlo zanimljivo, pa sam odložila svoj rad i spontano se pridružila đacima.

Sva njegova predavanja bila su posebna, neobična i za pamćenje. Profesor Igor ih je u hodu osvežavao i obogaćivao stalno novim iskustvima i novim informacijama. Tako sam, pored njegovih đaka, mnogo toga čula i naučila sedeći kraj otvorenih vrata. Nisam želela da bilo šta propustim, jer je profesor Igor bio nepredvidiv u svojim predavanjima. Na sasvim običnom času znao je da priča o novostima iz sveta mode, dizajna, scenografije, arhitekture, i sve bi to potkrepio nekim novim časopisom, knjigom, monografijom ili fotografijom.

Jednog popodneva u Pedagošku školu došao je da me poseti moj drugar, Boce. Ušao je u moju učionicu, a kad je počeo čas u susednoj prostoriji, bio je zatečen Igorovim pričama, pa je preneo stolicu i u ćošku mirno slušao Igorovo izlaganje.

Profesor Igor je bio vrlo darovit čovek, pa je i sam lako i brzo crtao. Voleo je lake i jednostavne crteže, poput krokija i spontane slike, poput akvarela. Radio je i tapiserije, scenografije za pozorišne predstave, pravio murale, ilustrovao knjige, a naročito je voleo grafiku i u tehnici bakropisa napravio je mapu od dvanaest zodijačkih znakova i drugu mapu koja se odnosi na istoriju grada: Šabac – Jarak, krvavi marš. Autor je trinaest stručnih radova iz oblasti likovne metodike, kao i dva udžbenika likovnog obrazovanja, za peti i šesti razred osnovne škole. U Narodnom muzeju u Šapcu inicirao je Oktobarski likovni salon koji je stariji od beogradskog. Međutim, verujem da je najveća Igorova vrednost što je izuzetno voleo svoj predmet, što ga je predavao sa velikim entuzijazmom i mnogo iskrene ljubavi. Takav profesor je i onda bio retkost, a kamoli danas! Zato je i dobio veliku jugoslovensku nagradu kao najbolji likovni pedagog.

Kakav je bio prema đacima – takav je bio i u životu: iskren, spontan, jednostavan. Lako i brzo je ostvarivao kontakte sa ljudima. Ko god bi prolazio kroz Šabac ili u njega svraćao nekim povodom, potražio bi profesora Igora.

Jedne večeri, ostala sam malo duže u ateljeu. Videvši svetla, profesor Igor je šetajući okolinom navratio sa nekim kolegom iz Kragujevca. Gospodin je bio učitelj, ali je radio i kao novinar Prosvetnog pregleda iz Beograda. Malo popričasmo i on je bio zadivljen što posle svojih redovnih gimnazijskih časova dolazim na pripremu čak u Pedagošku školu. Tada mi reče: "Napisaću ja tekst o ovom našem susretu, jer i ja imam kćerku tvojih godina koja se sprema za Pozorišnu akademiju."

Gospodin Bošković je napisao lep i nadahnut tekstić koji je izašao u Prosvetnom pregledu, a njegova kćerka, koja se spremala za akademiju kao i ja, bila je glumica Tanja Bošković.

Znajući da sam sada samo pod njegovim nadzorom, profesor Igor je spontano preuzeo obavezu da mi na svoj način pomogne.

Upis na Likovnu akademiju u Beogradu je bio i težak i neizvestan. U to vreme u celoj Jugoslaviji postojale su smo tri likovne akademije na dvadeset dva miliona stanovnika, u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu. Najneizvesnije je bilo upisati beogradsku Likovnu akademiju, jer je ka njoj bila upućena cela Srbija, Bosna, Crna Gora, Makedonija, čak i Slavonija. Svake godine se prijavljivalo između 500 i 700 kandidata, a na sva tri odseka bila bi primljena samo 24 studenta.

Da bi mi upis bio izvesniji, a stres manji Igor je u Šabac pozvao svog prijatelja, profesora Primenjene akademije u Beogradu, Dragoslava Stojanovića Sipa, koji je u to vreme bio dekan ili rektor i imao pravo da upiše jednog kandidata po svojoj volji.

Kad sam ušla sa blokom radova pod pazuhom, a i u učionici je bilo mnogo mojih ugljenom započetih i završenih studija, Sip se, umesto pozdrava meni, obratio Belohlaveku: "Hajde da vidimo, zbog čega si ti mene, stari druže, zvao da obavezno dođem!"

Predala sam im blok i oni su zajedno pregledali moje radove, nakon čega je Sip izjavio da može lako da me upiše na svoju akademiju, ali da na Likovnoj akademiji nema nikakvog uticaja.

A ja sam se, kao drsko i bezobrazno derište, još brže zahvalila:

"Hvala Vam, ali mene to ne zanima, ja neću da budem dizajner, mene zanima samo čisto slikarstvo!"

"Pobogu, dete, pa znaš li kolika je šansa da se upišeš – jedan prema pedeset ili šezdeset?... Pa, čak i da se upišeš, znaš li kolika je konkurencija među slikarima? Ja bih ti pomogao da se kao dizajner zaposliš u nekoj firmi, a ako budeš odličan student, postojala bi šansa da ostaneš na Primenjenoj akademiji."

Igor je sve to sa zadovoljstvom slušao, ponoseći se svojim prijateljem, ali ja nisam sebe videla u dizajnerskom svetu. Jer, ako ne budem slikar – svejedno mi je čime ću se baviti.

Profesor Sip se veoma trudio da me ubedi, ali ja samo što ne zaplakah. Osećala sam se razočarano i frustrirano: bilo mi je u isto vreme žao što se toliko trudi, ali i krivo što ne može da mi pomogne u onome što ja želim.

Bila je to prva od nekoliko šansi koje svi dobijemo u životu, ali sam je ja brzopleto eliminisala. Kad pogledam iza sebe, jasno vidim sve izgubljene a izuzetne prilike, i ne mogu da objasnim zašto su me, kao po pravilu, uvek privlačili i odvlačili teži i neizvesniji putevi?

Zar je moguće da sam uvek bila glavom u oblacima i da me nije zanimala sigurnost, izvesnost koja privlači ostale ljude? Pitam se, kako nisam imala bar trunku straha, birajući trnovit i nepoznat put, onog realnog straha koji imaju svi normalni ljudi?

Sledećih dana, Igor me je sa žaljenjem molio da još malo razmislim i rekao mi: "Obradovaćeš me ako se predomisliš!" Međutim, ja sam ga tužno pogledala i on je samo duboko uzdahnuo.

Prijemni na Likovnoj akademiji je bio zaista težak i neizvestan. Te, 1971. godine, prijavilo se 560 kandidata. Posle pregleda mapa sa radovima, na polaganje prijemnog ispita pozvali su nas 150. Prijemni je trajao nedelju dana i bio je veoma stresan. Na slikarski odsek primljeno je dvanaest kandidata i još toliko na grafički i vajarski odsek. Ali, bila sam primljena iz prvog puta i to kao četvrta na spisku!

Ne sećam se da li sam se i kako zahvalila profesoru Igoru, moji roditelji ga nisu poznavali, ali od tada – ceo moj svet se vrteo oko akademije i sve sam podredila studijama. Konačno je to bio moj svet u koji sam zakoračila vesela i razdragana.

imgNa četvrtoj i petoj godini imala sam metodiku i pedagogiju likovne umetnosti i trebalo je u praksi dokazati očigledno znanje i umeće. Te predmete predavao nam je profesor Bogomil Karlavaris, prvo ime tadašnje jugoslovenske pedagogije. Profesor Karlavaris je bio i odličan slikar. Zvanično je živeo u Novom Sadu, ali je bio svetski putnik, držao je stručna predavanja po celoj Jugoslaviji, a i u svetu.

Kako bih što pre diplomirala, ja sam se prva sa godine prijavila da održim praksu i dobila odeljenje sedmog razreda u Osnovnoj školi "Pero Popović Aga" na Dorćolu.

Otišla sam kod koleginice koja je predavala likovno u toj školi da se dogovorimo koju temu da uzmem, a ona mi je rekla: "Šta god da uzmete, teško Vama, ja sa tim odeljenjem ne znam šta da radim, jer je likovno poslednji čas i to posle fizičkog i više ih niko ne može smiriti..."

Međutim, nisam htela da odustanem, jer mi je baš to bio pravi izazov. Kroz glavu su mi proletali razni Igorovi časovi u Pedagoškoj školi i ja se setih opreme knjige.

Praktičnoj nastavi prisustvovale su moje kolege sa godine, profesor Bogomil Karlavaris i koleginica, profesorka likovnog. Kad su videli koliko nas je, đaci su postali vrlo bučni, dobacivali su nam razne šale i dosetke.

Koleginica je pokušala da me najavi, ali od galame nije uspela. Tada sam ja nastupila, pljesnula sam šakama i samu sebe predstavila. Počela sam čas tako što sam im rekla da sam čula kako su oni najnemirnije odeljenje, ali sam ja sigurna da se u toj njihovoj energiji krije najveća darovitost i kako je šteta da to ne potvrdimo kroz njihova rešenja za opremu knjige koja im je omiljena. Donela sam desetak poznatih im knjiga, ali su svakoj našli manu. To me je oduševilo, već sam ih uvukla u pravu utakmicu. Uozbiljili su se, počeli da rade, a kad je zvonilo, niko nije čuo zvono, svaki učenik je poželeo da završi svoj rad i da baš njegovo rešenje bude najbolje.

Čas je bio više nego uspešan. Umesto u pola osam, iz učionice smo izašli posle osam uveče. Prva mi je čestitala koleginica – profesorka koja je sve vreme bila pored mene, a profesor Bogomil Karlavaris, čestitajući mi, upitao me odakle mi tako sjajne ideje i moć improvizacije na licu mesta? Kad sam mu pomenula profesora Igora Belohlaveka i objasnila kako ga znam, on je bio oduševljen koincidencijom: Igor je bio njegov dugogodišnji prijatelj!

Naravno, dobila sam čistu desetku i odmah je usledila ponuda da kod njega te jeseni upišem magistraturu i ubrzo i doktoriram likovnu pedagogiju:

"Putovaćete po celom svetu, držaćete predavanja, zamenićete mene..."

Opet – moja brzopletost, dopunjena glupošću:

"Ali ja samo želim da budem slikar!"

Usledila su ubeđivanja, analogna onim Sipovim, a onda mi profesor Bogomil Karlavaris mudro reče:

"Slušajte, Slobodanka, ne morate Vi ni večeras ni sutra da se odlučite, ja ću Vam ovih dana u sekretarijatu, kod gospođe Mare Ćopić, ostaviti zvaničnu, pismenu ponudu, a Vi imate vremena da se do kraja juna odlučite, jer posle toga, do jeseni, neću biti u Srbiji."

Dani su prolazili. Draga Mara Ćopić me je zvala nekoliko puta, a kad sam ušla u sekretarijat i obrazložila joj da ne mogu da to prihvatim nego ću ponovo da konkurišem za prijemni na postdiplomske studije na slikarskom odseku, Mara je samo zavrtela glavom:

"Deco, deco, ne znate šta radite, ovako nešto se ne ispušta!..."

Opet sam izašla iz kancelarije tužna i frustrirana.

U međuvremenu, profesor Igor je bio o svemu obavešten, pa mi je ponudio svoje mesto u Pedagoškoj školi koje će mi, reče, čuvati sve dok ne završim magistraturu.

Znajući koliko sam brzopleta i kako opet ne bih lupila neku glupost, profesor Igor je nastavio:

"Nemoj se izmotavati, šta da radiš u Beogradu, ko još živi od slikarstva? Ovo je tvoj grad, ovde ti žive roditelji, dobićeš brzo i stan i atelje, bićeš prvi magistar slikarstva u Šapcu. Zašto da se mučiš po Beogradu?"

Međutim, ja sam se već udala u Beogradu, počela sam da izlažem na važnim kolektivnim izložbama, primljena sam u ULUS, pa u LADU, čak sam imala i dve samostalne izložbe, prve kupce i kolekcionare, pa kad me je profesor Igor ponovo, kroz dve godine, zvao, zahvalila sam mu na brizi i čuvanju mesta.

Tako su svi Igorovi pokušaji da učini nešto važno i konkretno za mene, pali u vodu. Godine prolaze, novi događaji nadiru zastrašujućom brzinom, preteći da poruše sve pred sobom, ali sam ja sve vreme čvrsto držala svoju želju i svoju ideju, da se bar ovim tekstom zahvalim takvom, po svemu izuzetnom čoveku, profesoru Igoru Belohlaveku.

Pisano od Božića do Igorovog rođendana 2015.