Slike od snova

Zorica Karanović Politika, 15.oktobar 2003.

 

slike od snova

O slikarstvu Slobodanke Rakić Šefer

Slobodanka Rakic Šefer je, posle prvog samostalnog predstavljanja svojih slika u Galeriji Kolarcevog narodnog univerziteta (1977), priredila još preko sedamdeset izložbi, učestvovala na mnogim zajedničkim likovnim smotrama i izlagala sa članovima Društva srpskih umetnika Lada, koje na Balkanu najduže neprekidno traje i septembra proslavlja vek postojanja. Njena dela čuvaju i na antologijskim pregledima prikazuju Narodni muzej u Beogradu i druge ugledne muzejsko-galerijske ustanove Srbije. Od više nagrada, pominjemo onu poslednju, sa imenom Bože Ilića, koju je dobila 1998, posle retrospektive u Galeriji umetnosti u Prištini, neposredno pred dirigovanu i logisticki podržavanu bujicu istorije i nemilosrdan progon Srba iz južnih krajeva Kosova i Metohije. Za više od trideset godina vrlo plodne delatnosti, Slobodanka je uradila preko hiljadu i pet stotina ulja, oko dvesta akvarela, stotinak crteža i nekoliko grafika.

Sva njena ostvarenja počivaju na raskošnoj fakturi, boji, osvetljenju, ali i bogatoj linearnoj strukturi koja podjednako uspešno objašnjava znalački odabrane i promišljene, a još bolje proosecane motive. Sećamo se etericnih i fluidno ustreptalih, a tako nestvrano mirnih belih enterijera i svojevrsnih mrtvih priroda, ispunjenih čipkama, vezovima, biserima, školjkama, sasušenim cvećem i paprikama, kaktusima, gnezdima, šišarkama, uskršnjim jajima i ostalim njoj likovno zanimljivim predemtima iz najbližeg okruženja. Odlučila je da se Vajatima svetlosti suprotstavi tada aktuelnoj estetici ružnog, nihilizmu i svemu što umetnost odvraca od života i trajanja.

Čini se da je, izmedu 1992. i 1995, Slobodanka svoj predan slikarski rad uporedivala sa onim neumornim pčelinjim. Rojevi radilica, saće, sećanje na očeve ogledne košnice i uporište u filozofsko lirskom eseju Morisa Meterlinka, bili su dovoljni za seriju izuzetnih dela koja je predstavila u Galeriji Kulturnog centra Beograda. Realnom je i dalje davala alegorijska i asocijativna značenja pojačana i jezgrovitim nazivima. Radoznala i stalno spremna da uči i istražuje, nastavila je da sledi sopstvena uverenja, da neguje osoben izraz čvrsto povezan sa narodnim stvaralaštvom i podnebljem, ali i sa uzletima minulih civilizacija, sa dometima starih majstora i protagonista evropske moderne. Slobodanka je, tokom druge polovine desete decenije, preuzimala detalje sa drevnih rukopisa ili remek-dela velikana palete kojima se divi i ugrađivala ih u tkivo svojih radova.

Tako je umetnosti citata na izdisaju dala završne akorde i, čak, ukazala na nove mogucnosti koje ce nastaviti da preispituje. Svoje bele mrtve prirode je zaronila u plavetnilo neba ili morske dubine po kojima jezde delfini i brodovi preuzeti iz antičkog slikarstva. Po razvijenim predelima je ustalasala brda, oplemenjena stilizovanim rastinjem, rekama, lastama, psima, patkama, ribama i životinjama sa egipatskih i kritskih fresaka. Sve što posmatra kroz prozor stana na Banjici, njive, drveće, plotove i svrake, obogaćivala je ponekim fragmentom sa iranskih minijatura. U šagalov atelje je ušla da bi mu na sto istisnula malo žute, crvene, plave i bele, ali i ukrasila ga za nju tako karakteristicnom čipkom (U poseti kod šagala, Narodni muzej - Beograd) ili, kod druge varijante, uvela u njegov prostor prekrasanu mileševsku Bogorodicu iz Blagovesti, na štafelaj stavila sopstveno platno, ispisala poruku, raširila bele vezove, puževe...

Ubeđeni smo da joj je svetski poznat slikar blizak zato što je nikada zaboravljen rodni Vitebsk transponovao u uzbudljive slike izražajne hromatike i deformisanih oblika koji stvarnost uznose u nadrealno, iako je sve prepoznatljivo i jasno, satkano od mašte i izvesne nostalgije. I Slobodanka zavičaj nosi u sebi i pretače u umetnost, bez obzira koji motiv obraduje ili kojoj se temi posvećuje. Naravno, on je prisutan samo kao uspomena na izvornu čistotu sela, čistotu koje se nikada nije odrekla i utkala je u raskošnu plastičnu i misaonu strukturu svojih dela. Osnovna odlika svega što Slobodanka stvara jeste činjenica da život pretvara u umetnost isto kao što umetnost vešto prevodi u život. Zato su i njeni radovi ispunjeni panteistickom razdraganošcu, jer je ljubav prema svakoj pojavi i svakom živom stvoru prevela u ljubav prema slikarstvu i svemu što su postigli njeni daroviti prethodnici iz matice umetnickih tokova.

Ona uvek polazi od činjenica iz prirode ili umetnosti, ali ih koristi samo kao sredstvo da bi izgradila sopstveni univerzum kojim odražava sve najbolje što poseduje. Pri tom, a to isticemo kao kvalitet, znanjem nije ugasila osećanja nego je ostvarila ravnotežu izmedu cerebralnog i emotivnog. Njeni naizgled jasni prizori krcati su zagonetkama koje mogu da odgonetnu samo dobri poznavaoci istorije umetnosti. Kao izuzetno obrazovanu umetnicu sa jasno iskazanim humanistickim načelima, Slobodanku bole sve rane čovečanstva i, posebno, naroda kojem pripada.

Ipak, stvaralaštvo nije ukaljala prljavštinom surovog vremena, nepravdama, tragicnom ljudskom sudbinom i neumitnošcu prolaznosti. Nikada nije zatvorila oči ni bežala od istine, ali se od svega spašavala stvaranjem i verom u uzvišenu misiju umetnosti. Ipak, dogadanja u društvu su bila neposredan podsticaj za njen najnoviji ciklus Staza od snova koji, zasad, čini sedamdesetak kompozicija sa stolicama – pomalo ironicno angažovanih, ali veselih i bajkovitih. I on počiva na ikonografiji, plastičnoj gradi i emocijama. Slobodanka je objasnila da se motiv svima znanog upotrebnog predmeta – namenjenog radu, odmoru i dokazivanju položaja u društvu – prvi put javio u njenom opusu kao omaž Van Gogu na završnoj godini studija.

Od tada je često neizbežan i prilikom uspostavljanja dijaloga sa šagalom, Kleom, vizantijskim i srpskim srednjovekovnim živopiscima ili nekim drugim njoj omiljenim slikarem, ponajviše kao detalj lirskih predela, enterijera i mrtvih priroda, kao sećanje na babinu baštu, dedin voćnjak, egzoticne bašte, devojački vajat, usnule tajne, Mocartovu muziku i ostalo na šta ukaže jezgrovitim literalnim putokazima. Stolice su srž kompozicija nastalih kao duhovit i dobronameran odgovor na dešavanja u Srbiji krajem prošlog milenijuma, a lucidno ih odreduju i nazivi Kraljeva sofra, Sabor, Nekad se stolica prevrne, Dan krunisanja, Hedipatija na naš nacin, Opojna zagonetka, Magicna sofa, Trenutak vlasti, Oh, slatka čarolijo, Hoće li biti dogovora... Istakli smo tek nekoliko koji izvanredno definišu osnovnu ideju.

Oni se povezuju u izuzetno zanimljivu i smislenu celinu, a odlično ih objedinjuje naslov ciklusa, izložbe i kataloga. I on usmerava ka velikoj i nikada odsanjanoj iluziji vlasti, moći i svega što se ustoličenjem postiže, ali i na ostale nepoznanice bivstvovanja i stvaranja. Ljudi su, osim kraljeva preuzetih sa minijatura, stilizovanih Kleovih glava, arhajskih, antičkih ili srednjovekovnih figura, nestali sa Slobodankinih fotelja, sofa, tronova, parkovskih klupa, šezlonga, ligeštula, barskih, kuhinjskih, baštenskih i ostalih stolica, izmaštanih i vec videnih, ali se njihovo prisustvo naslucuje. One su, kao nemi svedoci, preuzele njihove sudbine i, dovoljne same sebi, grade sopstveni svet satkan od ritmova i znacenja, ispunjene atmosferom i nagoveštajima nekih dešavanja u kojima su sudelovale. Često su uz njih i atributi poput ćilima, cveća, vinove loze, rasutog biserja, čipki, saća. Usamljene ili u paru, tek naznačene ili strpane jedna kraj druge, izgubljene u prostoru ili stopljene sa ambijentom, ponosno uspravljene ili prevrnute, sjajnim brokatom tapacirane ili polomljene, postale su svojevrsni znakovi kraj puta, ali pre svega svega u službi ciste likovnosti.  Slobodanka i ovom serijom svojih ostoličenih kompozicija dokazuje da se srž njenog rada nalazi u zakonima slikarstva, zakonima koje poštuje, prilagodava sebi i zadržava pravo da donosi nove. Zato su njena ostvarenja samosvojna, duboko ukorenjena u tradiciji ali ne i istrgnuta iz savremenih tendencija.

Podjedanko počivaju na pikturalnom i crtackom bogatstvu, na snažnom zvuku pigmenata i dejstvu bele kao emanaciji svetlosti, na pojednostavljivanju i minucioznim detaljima, na divljenju prema ornamentima sa narodnih rukotvorina i onima koji kao neminovnost nastaju tokom stvaralackog postupka. One osvajaju suptilnošcu i snagom hromatike, koloristickim kontrastima i tonskim prelivima, taktilnim vrednostima i, nadasve, lepotom i izražajnošcu pikturalne materije kojoj je, čini se, sve podredeno. Uvek drugačije, neočekivane i maštovite, potvrduju zaključak Gastona Bašlara da je imaginacija pre sposoobnost izobličavanja slika koje nam nudi opažanje, a ponajviše sposobnost menjanja slika. Mada se navod odnosi na tumačenje književnosti, ne bismo pravili razliku izmedu suštine i ciljeva, nego samo izmedu sredstava kojima različite grane jedinstvene umetnosti do njih stižu. Ubeđeni smo da je Slobodanka odabrala pravi put, odnosno jedini koji joj odgovara. I ona, poput slikara egipatskih piramida, spaja dve težnje: božansku, natčovečansku, iskonsku i daleku sa ljudskom, svakidašnjom i savremenom. Povezujući naizgled nespojivo produžila je zlatnu nit nikada umrlog klasicnog slikarstva, o čijoj se smrti vec dugo govori, ali i potvrdila da samo autenticnim vrednostima umetnik pripada svima i produžava život umetnosti.   

Ljubica Miljković 2003.