Slobodanka Rakić Šefer

Rani radovi

1
Bista deteta, 80x60
2
Beli luk, 100x100
3
Plavi luk, 60x40
4
Mrtva priroda sa djugumom, 100x100
6
Stalaža, 120x100
5
Crveni luk, 40x50
7
Dvorište, 90x120
8
Skrivena obala, 180x110
9
Moje najdraže komšije, 60x50
10
Lutkin enterijer, 90x120

 

Ulja na platnu,  rađena od 1975. do 1992 godine.


 

Slobodanka Rakić već izvesno vreme ide određenim putem u kome preovlađuje jedna realistička vizija stvari. Ona povremeno bira motive koji unose neke nove akcente u slikarstvo mladih (Skrivena obala, Nemir traje). To je gomila kamenja raznih boja i strukture manje ili više srećno komponovana koja odaje nesumnjivog koloristu lepog osećanja za materijalnost stvari. Bliže su uobičajenim motivima stolice-mrtve prirode, prilično nahranjene slikarskom materijom-bojenim slojevima. Venci luka, taj Čelebonovićevski motiv, deluju materijalnošcu ali i izvesnom monohromijom, dok slika od "Trećeg bulevara ka Bežaniji", s pogledom na igralište deluje izvanrednom svežinom i snagom što bi moglo značiti i put ka nečem novom i otkrivačkom.

 prof Pavle Vasić, 1980.

 

Ova umetnica nije potrla svoje korene sa uverenjem da se može crpsti kreativna snaga iz Minervine glave, iz čiste metafizike.
Ona je antejski vezana za zemlju, za jaru, i miris svog rodnog kraja, za zov detinjstva.
Pa ako tražimo ključeve za razumevanje njenog slikarstva, onda je to detinjstvo, ne urbano vec ruralno.
A za razliku od mnogih drugih, sličnog poretka, ona to nepatvoreno ruralno čak i u izrazito urbanim uslovima ne gubi.
I zapravo, u tome je njena specificnost koja obeležava njen kreativni individualitet.
Slobodanka je mogla naći motive i nadahnuća i u paganskoj, ruralnoj mitologiji, i u verskim običajima i da nastoji
da stvori mitološko-biblijsko slikarstvo kao što je to neponovljivo učinio Šagal. Ali ona je bila dovoljno mudra da ne ide
stopama i brazdama kuda su prošli genijalni majstori. Jer tada se postaje imitator ili mu ostaje da sakuplja njihove pabirke.
Sloodanka je duboko osetila da je najpametnije osluškivati glasove svog dubinskog-ja i kroz tu matricu
propustiti sve ono doživljeno iz detinjstva, sve ono što vibrira životom i tajanstvom, muzikom i fluidom.
Zato valja posebno analizirati njen odnos prema prirodi...

Dr Radoslav Josimović 

profesor Univerziteta, 1989.

 

Postoje u osnovi, uopšte dva puta. Prvi je onaj kojim u ovom slučaju ide slikar, tražeci moguće u nemogućem. I
negde na putu odluči da zastane. Obično se večina slikara (i ne samo slikara) ovim zastankom zadovoljava. Drugi
put je onaj, težak i nepristupačan posle prave linije, odmah se nailazi na raskršće na kome treba birati pravi put.
Prirodno, na tome se sve ne završava. Put se nastavlja i na njemu se nalaze, dalje, druga raskršća.
Ovaj uvodni deo samo je delić stalne dileme koja je pratila i prati svakog stvaraoca pošto je zakoračio u svet
neizvesnosti, bilo da se radi o umetničkom delanju i samom čovekovom bitisanju.
Sloodanka Rakić Šefer je od svojih slikarskih početaka ostavila tragove svoje intime i svojih unutarnjih raspoloženja,
težeći time da zadovolji svoj umetnički credo i kroz vizuru strogog posmatrača, estetski nivo. U gustoj atmosferi
seoskih dvorišta osećaju se mirisi težaka i domaćih životinja, čuju se ćurlici pernatih stvorova, groktanje zadovoljnih
četvoronožaca...
To vreme donelo je Slobdanki Rakić Šefer određena iskustva da suština slikanja i slikarstva nije samo u ispunjenju
unutarnjih potreba, već u određivanju suštine slike, u njenom definisanju kao fenomenu uopšte, ali i određivanja
sebe, subjekta kao učesnika u toj velikoj, stalnoj životnoj potrebi i pozivu ostavljanja tragova za večnost. Stoga se
prirodno pojavljuju, najpre školjke, kamenje sa neizbrisivim i neprotumačenim tragovima vremena, sasušeni
(metafizički) plodovi i po koji svakodnevni predmet. To insistiranje na svetlosti-beloj boji, na mreži kao raspetosti
svih naših iluzija, na mreži iza koje se nazire zakriljeni beskonačni prostor, jesu, poput Kantovog tumačenja vremena
i prostora samo čovekove odrednice.
Okruženje i nemir u umetnici i dalje podstiču porebu za promenama, koje su, u ovom trenutku irelevantne, jer još
uvek, definisanje slike nije završeno...

Vladeta Vojinović

istoričar umetnosti, 1996.