Slobodanka Rakić Šefer

Nisam vila da zbijam oblake

 

1
Anne Sophie Mutter, 108x84
2
Da medonosni budu svi naši zemaljski dani, 108x84
3
Nema ništa bez Milene, 90x35
4
Gospođica u Petrovom konaku, 108x84
5
U babinoj bašti, 90x35
6
Gospođica u Dejanovom voćnjaku, 90x120
7
Njena cvetna nedelja, 90x97
8
Zemljopis moje zemlje, 90x35
9
Tatina princeza, 108x84
10
Njeno nedeljno jutro, 90x92
11
Naša deca, naša radost, 90x35
12
Princeza i princ, 90x120
13
Praotačka zbornica, 108x84
14
Vanilice i voćni žele, 90x35
15
Ljubi Cico, samo mene, 90x120
16
Mačvanka, 90x35
17
Pozdrav iz Srbije, 108x84
18
Zapis iz manastirske kuhinje, 90x35
19
Zapis iz Mačve i Gruže, 90x35
20
Zašto ratari prave decu na praznik, 90x35

 

 

NISAM VILA DA ZBIJAM OBLAKE, slike Radovi, poslednji u vremenskom nizu, nastali za samostalnu izložbu u galeriji ULUS, upućuju posmatrača u međusvet umetnosti izbrisavanja granica između tekstualnog i slike. Potpuno otvoreno u značenjskom smislu ona tekstualni deo prosleđuje i stavlja na raspolaganje u meri u kojoj prenosi i samu građu iz koje se slika razvija. Ovakvi zapisi su nista drugo do definicija same sebe. Opšti tok stvaranja, po njoj, pripada opaženju budućnosti i jednog posebnog stanja iste te budućnosti. Onda, kad zategne luk svoje kreativnosti, stvoriteljka se ne zaustavlja tamo gde postaje svesna podređenosti emocijama. Naprotiv, u postupku stvaranja njena osnovna premisa je nadahnuće razmene energija i zadovoljstava. Opšti tok stvaranja i graditeljstva po njoj su tradicija i stvarnost koje daju vrednost svega viđenog. To znači da je ona zauzela poziciju iz koje sagledava temu kao povod, jezik ujednačen, potpun i uređen. U njenom svetu stvoren je prostor za pamćenje. Od slike do slike ne dopušta nam da zaboravimo šta se, čak ne ni tako davno, vrednovalo, negovalo i na koji se način živelo. Njeno slikarstvo postaje pripovest o vremenu i složenosti odnosa obuhvaćenih tim vremenom danas i prošlim, vremenom koje prolazi – i onim koje je tek pred nama. Jasminka Plavšić Đerković Istoričar umetnosti