Slobodanka Rakić Šefer

Moji zapisi

JUGOSLOVENSKI VOJNI HIRURG MARJAN BERVAR

U svojoj kući u Mariboru 3. novembra 2010. godine, u dubokoj starosti, preminuo je profesor, vojni hirurg, Marjan Bervar. Ceo svoj radni vek proveo je na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Zanimljiva je činjenica da je Bervar bio vojni stipendista iz Slovenije pre Drugog svetskog rata, što je tada bila retkost, a Medicinski fakultet završio je u Beogradu.
    Njegovo znanje, stručnost i energiju koristile su  skoro sve civilne bolnice u Beogradu, Srbiji i celoj Jugoslaviji. Rado se odazivao svakom pozivu, sa mnogo volje i radnog elana, posvećenosti i entuzijazma, pa je  i kao čovek i kao lekar bio izuzetno popularan, kako u vojsci tako i u civilnom sanitetu.
    Njegova ruka, činilo se,  bila je čudesno  lekovita, a skalpelom je baratao tako maestralno, kao dirigentskom palicom Karajan ili savremeni veliki nemački dirigent Anri Rijo, kome je i fizički bio neobično sličan.
    Još žive neki pacijenati koje je Bervar svojevremeno operisao, a nedavno sam od jednog čula: „E, kome god je profesor Bervar ruku približio, taj je ozdravio! Takvih više nema!“
    Zaista, Bervar je bio talenat nad talentima! I, za divno čudo, profesor Isidor Papo, iako zvanično prvi hirurg Jugoslovenske armije, pritom neobično sujetan čovek, i sam je cenio, poštovao i uvažavao svog kolegu.
    Kao čovek, Bervar je bio čestit, kao muškarac izuzetno zgodan i šarmantan. Po mome saznanju, mnoge žene su bile zaljubljene u njega. I dok su mu pacijenti bili beskrajno zahvalni, žene su ga obožavale.
    Sportista, planinar, asketa, pomalo čudak, 55 puta je osvojio vrh Triglava. U penziju je otišao pre 1990. godine (dakle, još uvek je postojala Jugoslovenska narodna armija), imao je čin pukovnika. Mnogi, među kojima i ja, misle da je taj čovek zaslužio da bude general nad generalima.
    Kad je predavao svoju kancelariju, razdužujući vojni inventar, pozvao me je i poklonio mi svoje uljane boje i četke, kao i nekoliko monografija o slovenačkim planinama. Slikarstvo je trebalo da mu bude hobi u penzionerskim danima. Da se u vazduhu nije osećao raspad Jugoslavije, Bervar bi ostao u Beogradu, jer je Srbiju veoma voleo i dobro je poznavao. A tek  koliko je obožavalaca među zahvalnim pacijentima imao – mogao je ovde mirno da živi, ispunjen radošću i zadovoljstvima.
    Njegovi pacijenti su bili obični ljudi, ali i političari. Kao hirurg, obično je sa sobom vodio i anesteziologa, a najomiljeniji mu je bio moj suprug, dr Stevan Šefer, koji mu je po mnogo čemu bio sličan. U druženju van posla često bih im se i sama pridružila.
    Profesor Bervar je bio izraziti antialkoholičar. U svojoj kancelariji je imao sanduke viskija, poklon pacijenata,  i rado ih je poklanjao kolegama. U hrani nije naročito uživao, meso je jeo retko,  uglavnom belo, a najviše je voleo sirovo voće i povrće. Beli i crni luk je konzumirao svakodnevno, a u svakom džepu je imao nešto bundevinih semenki, nekoliko lešnika, badema i oraha.
    Nije mi jasno kako je Bervar još pre nekoliko decenija imao ona saznanja u koja se danas zaklinje savremena medicina, naročito kada je reč o prevenciji i  borbi protiv mnogih kancerogenih bolesti. Na svakom kongresu iz bilo koje oblasti medicine, od pre nekoliko meseci, godinu ili dve, kao skoro senzacionalno otkriće saopštavana su baš ona saznanja i činjenice koje je profesor Bervar znao i koristio decenijama ranije. Mene je još pre trideset godina  ubeđivao da treba svakodnevno jesti sveži crni i beli luk, jer su ove namirnice bogate dragocenim kolagenom, najvažnijim sastojkom zdrave, lepe i zategnute ženske kože. A u julu 2011. godine, na kongresu anti-ejdžinga u Beču, čuveni profesor Johanes Huber upravo je to saopštio: uz brokoli, crni i beli luk izvor su kolagena i dragoceni za produžetak mladosti kože! Bervar je bio živa, hodajuća enciklopedija znanja, i to originalnih i autohtonih, koja je nesebično delio onima koji su želeli da ga slušaju.
    Posle obavljenih operacija po bolnicama, profesor Bervar bi skoro uvek nalazio vremena da se popne na vrhove lokalnih planina. Imao je neverovatnu potrebu da osvoji svaki vis, da kroči na svako brdo. Stalno je hodao i neprekidno bio u pokretu.
    U svakom mestu Srbije želeli su da ga vide, da ga ugoste i počaste, ne samo kolege iz bolnica, već i lokalni političari. A on je bio skroman: nije odbijao poziv, ali bi na brzinu nešto malo pojeo i požurio da se što pre popne na kakvo obližnje brdo.
    Tako je bilo i u proleće neke davne godine u Vršcu, u koji je putovao sa mojim suprugom. Posle obavljene operacije, dok je Steva sedeo sa društvom u nekom restoranu ispod Vršačkog brega, Bervar se već popeo na Vršačku kulu i ubrzo vratio u društvo.
    Pomalo ponosan na svoje planinarske uspehe, uvek bi se pohvalio brojnim osvajanjima Triglava. Rekao je da sumnja kako bi Steva lako mogao da se popne na taj vrh. Tada su se dogovorili da istog leta budemo njegovi gosti u Mariboru.
    Godinama smo, moj suprug i ja, letovali u vojnom odmaralištu Kupari, preko puta Cavtata, i posle desetak morskih dana, preko Jadranske i Ličke magistrale, preko Zagreba i Ljubljane, odlazili bismo na Bled, u vojni hotel „Svoboda“. Meni je  u Bledu bilo mnogo zanimljivije. U hotelu bismo iznajmili bicikle i satima se vozili oko jezera. Išli smo i u seoce Ribno, pa na italijanski sladoled u Kropu i Radovljicu. U Radovljici bih redovno kupila neki šal, kapu, rukavice ili džemper od njihove čuvene   trikotaže, a prvi put sam  posetila i čebelarski (pčelarski) muzej. (Drugi put je to bilo tek 2007. godine u Vajmaru u Nemačkoj.) U Kropi sam takođe kupovala razne sitnice od kovanog gvožđa. I danas na ulaznoj kapiji stana imam neobične kvake u obliku stilizovanog i savijenog lista, kovane u Kropi  a kupljene pre tri decenije.
    Nezaobilazan je bio i Tržič, jer sam oduvek volela njihove sportske cipele koje i danas nosim, a moj maleni unuk Teodor navikao se na slovenačke ciciban cipelice i pre nego što je prohodao.
    I tog leta Steva i ja smo najpre obišli sve pomenute lokacije, išli smo čak i u Tarvizio u Italiji, obišli Kranjsku goru, planinarili po Straževici i drugim brdima oko Bleda, a onda, puni uzbuđenja što ćemo krenuti ka Triglavu, sačekali smo profesora Bervara.
    On je stigao jednog  julskog  popodneva u punoj planinarskoj opremi, maslinastozelenim pumparicama, istim takvim čarapama, planinarskim cipelama, sa rancem i planinarskim štapovima koje je sam patentirao. Ne sećam se da li je imao šešir sa peruškom, ali bio je pravi, autentični planinar čiji bi se lik mogao štampati na razglednicama iz Alpa i Slovenije.
    Večerali smo zajedno i prošetali oko jezera, a on nam je saopštio da se Dom  na Kredarici, ispod Triglava, na 2520 m nadmorske visine, renovira. Taj planinarski dom nam je bio od neobične važnosti, jer, znali smo, u jednom danu ne može da se stigne do podnožja i da se popne na vrh. Zbog česte magle i nagle promene vremena u Alpima, penjanje na Triglav, iz bezbednosnih razloga, najsigurnije je ujutru. Da bi se savladalo tih poslednjih 300 m uspona koji su povezani metalnom sajlom, koja je ne samo hladna, već i vlažna, neophodni su dobra koncentracija i odmoran čovek. Zato je bitno prespavati u podnožju i sa elanom krenuti stopu po stopu, metar po metar, ka 2853. metru visokog troglavog vrha.
    Zato nam je profesor Bervar predložio da umesto na Triglav idemo na Kamniško sedlo, vrh Kamniških Alpa, koji je po težini uspona ravan Triglavu.
    Sutradan  ujutru sve troje smo se tamo uputili. U ranu zoru krenuli smo sa Bleda našim autom i u pola osam, kad je inače najbolje započeti neku planinarsku turu, već smo krenuli od podnožja kroz gustu šumu. Na samom početku naišli smo na izvor pitke planinske vode. Napunili smo čuturice  i simbolično se umili, što je predstavljalo čin bratimljenja. Usput nam je Bervar objašnjavao kako se hoda uzbrdo, a kako nizbrdo, kako se diše, koji je tempo hoda najbolji da bi se pravilno rasporedila energija. Ja sam ga, kao i inače, svašta zapitkivala, a on mi je o svemu pričao  i održao mi niz malih predavanja o ishrani, kuvanju, spavanju, fizičkim aktivnostima, važnosti vode za ljudsko telo. Pričali smo i o umetnosti, jer je Bervar posebno voleo slikarstvo. Znao je  ime svake biljke na latinskom jeziku i čemu svaka biljka koristi. Svaku na koju smo naišli ubrao mi je i dao da pojedem, i ja sam je, puna poverenja, uzimala. Tako smo usput pojeli i nekoliko vrsta sirovih gljiva koje smo ubrali pored staze. Pokazao nam je Bervar i mesto u šumi gde je on kao mlad doktor logovorovao dve sedmice bez hrane. Naime, dobrovoljno je napravio eksperiment sa samim sobom. Cilj je bilo saznanje koliko čovek može da izdrži, tj. da živi u prirodi samo od onoga što tamo pronađe. Čini mi se da je to bio njegov lični eksperiment u okviru ratne hirurgije, jer je i sam bio u  timu ratnih hirurga. U svakom momentu učio je ljude o prednosti upotrebe sirove, neprerađene hrane, beskrajno je verovao u moć prirode  i lekovito svojstvo biljaka. Bio je ubeđen da je većina ljudi kriva za svoje bolesti i da se ljudi razbolevaju zbog nepravilnog načina života koji vode. Njegove reči, kao proročke, slušamo ponovo na kongresima lekara u prvim decenijama dvadeset prvog veka!    
U mladosti je bio alpinista, a kako je najveći deo godine provodio u Srbiji, nije bilo šanse da bude uvek u besprekornoj formi, pa je alpinizam zamenio fanatičnim planinarenjem.
     Kao lekar, planinar i skijaš, bio je inicijator i osnivač Gorske službe spasavanja u Sloveniji, u koju je uneo niz inovacija i godinama je unapređivao.
    Mene je oduševljavala njegova romantična ljubav prema prirodi, koju je bezgranično i iskreno poštovao. U jednom momentu, kad sam otpakovala bombonu  i htela da bacim papirić u šumu, on se iskreno pobunio: „Ne, Boba, daj to ovamo!” I  stavio je papirić u svoj ranac da bi ga bacio u prvu kantu za smeće.
    Posle nekoliko sati hoda stigli smo ispod samog „sedla”, na 200 metara ispod njegovog vrha  i planinarskog doma. E, tu je bila jedna uzana stazica između dve stenovite grede, poput mostića, samo nekoliko metara dugačka, prekrivena živim kamenjem koje se kotrljalo na sve strane u duboki ambis ispod nje. Stazica je umesto ograde imala jednu labavu metalnu sajlu koja je posle Bervarovog prelaska tako landarala da sam se skamenila od straha  i nisam više imala  koncetraciju neophodnu za oprezan prelaz preko tog ambisa. Steva je nekako uspeo,  Bervar mu je sa druge strane pružio ruku, a ja sam, paralisana od straha, ostala da ih čekam u povratku. Njih dvojica su se popeli na Kamniško sedlo, popili čaj u planinarskom domu i sreli dvojicu doktora iz Beograda. I dan danas mi je žao što nisam imala hrabrosti i koncentracije da premostim tu sajlu od nekoliko metara iznad ambisa, jer sam propustila da vidim ogromno polje runolista ili alpskog cveta, simbola Alpa, koji raste samo na preko 2000 metara nadmorske visine, a čitavo belo polje prostiralo se ispred planinarskog doma. Znam da mi Bervar ne bi dozvolio da uberem nijednu biljku, jer su strogo zaštićene zakonom o zaštiti prirode, ali taj zakon je važio na nivou cele Jugoslavije, pa ga niko nije poštovao osim Slovenaca, a možda nisu ni oni, osim pojedinaca, poput profesora Bervara.
    Uveče smo bili gosti profesora Bervara u njegovoj kući u Mariboru. Na večeri nas je dočekala njegova sestra Berta, kojoj je Steva nekoliko godina ranije bio anesteziolog prilikom operacije zbog koje je ležala na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Njihova kuća bila je dugačka, stara, neobična, u vidu zamka, preko puta Drave, pod zaštitom države, podeljena na tri dela. Dva su pripadala Bervarovoj sestri i bratu.
    Čim sam se popela na sprat bila sam prijatno iznenađena malom ali kvalitetnom kolekcijom slika u kojoj je bilo i nekoliko lepih Kečićevih manjih formata koje je profesoru poklonio pevač Arsen Dedić iz svoje kolekcije, posle uspešno završene operacije.
    Sledećih dana obišli smo Maribor i okolinu, popeli se na Pohorje, a najzanimljiviji deo našeg boravka kod profesora Bervara bio je prolaz kroz prašumu Lobnicu, dugu 7 km, u srcu Pohorja. Po njoj nema nikakvih staza niti je bilo šta obeleženo. Kako koje drvo padne, tamo i ostaje, ljudska ruka tu nema šta da radi, sve odrađuju priroda, biljke i životinje uzajamno, uz pomoć vetra, kiše, sunca i snega.
    Ali Bervaru je baš to bio izazov, pa je i nama predložio da krenemo jednom jedinom maršrutom koju je on nekada davno pronašao i usvojio, a to je značilo: na jednoj najdužoj strani ulaz u prašumu, na suprotnoj – izlaz iz nje.
    Pentrali smo se preko drveća, zaobilazili debele lijane, noževima uklanjali neke ogromne listove, preskakali smo stara trula stabla, pomagali se i nogama i rukama, upadali do grla u trulež od lišća. Naravno, bili smo u dubokim čizmama i radnim kombinezonima, kao vatrogasci. Išli smo polako i oprezno, korak po korak, jer nije bilo nikakvih obeležja, vodio nas je Bervar po svome instinktu. Zarobljena sa svih strana ogromnim lišćem, granama i drvećem, više puta sam se pitala da li on zna kuda  idemo? Naravno da je znao, ali kad upadneš u lišće do grla i kad ti se učini da nema izlaza, začas ti se probudi sumnja.
    I u takvom jednom trenutku uzela sam  bombonu i istog trena Bervar se okrenuo i zatražio  papirić, da ga stavi u svoj ranac. Ta samodisciplina potpuno me je porazila. Ja upala u nekakvu vodu koju od lišća nisam mogla da vidim, lišće mi do ramena, grane preko glave, a Bervar priča: „Znaš, Boba, ta plastika, taj otpad je najveće zlo kojim će čovek uništiti ovu planetu. Treba dopustiti prirodi da samu sebe obnavlja…“
    U drugom momentu ugledala sam usred šume ogromni, skoro džinovski, kranjski ljiljan. Učinilo mi se da sanjam. Profesor se samo nasmejao: „Znam, Boba, šta misliš, ja bih ti ga ubrao, ali to se ne sme!“
    Posle mnogih dogodovština po prašumi, kad nam se činilo da smo zauvek zarobljeni spletom grana i lišća, puče izlaz i mi se nađosmo u zelenoj dolini.
    Bilo je to neverovatno iskustvo, jedinstven događaj u mome životu i vanserijski doživljaj.
    Naravno, za Bervara je bilo malo desetak kilometara, pa smo najmanje još toliko pešačili tamo-amo po Pohorju. Uveče nisam prepoznala svoje kukove, a on je mirno rekao: „Šta je to, danas smo pešačili samo 26 km!“
    Sledeće godine Steva i ja smo sami otišli na Triglav sa Rudnog polja iznad Bleda, ali o tome drugi put.
    Kao dobar domaćin, Bervar nam je sledećih dana pokazao Maribor i okolinu, ali najvažnije je da nas je zauvek motivisao da  pešačimo, hodamo, planinarimo i razvio u nama doživotnu  ljubav prema planinama.
    Družili smo se sa profesorom Bervarom još desetak godina, sve do njegovog odlaska iz Beograda. Često smo se zajedno peli od podnožja do vrha Avale. On je pešačio od svoga stana iz Vojvode Stepe, preko Kumodraža i Belog potoka, a mi bismo se parkirali u podnožju.
    Često smo zajedno išli na slave i druženja kod pacijenata koje je on operisao. I svaki put bih od njega saznala nešto novo. Bio je neobično pozitivan i sugestivan. Zahvaljujući tome  postala sam fanatik što se hodanja, tj. pešačenja tiče, i to doživotno.
    Bervar je iz Beograda otišao naglo, kad je činjenica raspada Jugoslavije bila očita. Plašio se da neće moći tako često da viđa svoje unučiće, a sin mu je, kao plastični hirurg, već radio u Ljubljani. Prodao je stan i odselio se u Sloveniju.
    Žal za Srbijom ostao mu je duboko u srcu, jer je ovde živeo od studentskih dana do raspada Jugoslavije, preko 55 godina.
    Retko ko je u Srbiji ostavio toliko svoga znanja, elana, energije, stručnosti i ljubavi kao taj čovek. Tragajući po Internetu, nedavno, pronašla sam i reči nekog hirurga, učenika profesora Bervara, koji je rekao da je „doktor Marjan Bervar bio jedan od najvećih hirurga koje je Srbija i VMA ikada imala“…
    Zaslužio je da mu se Srbija oduži makar jednom bistom u krugu Vojnomedicinske akademije, kao znakom sećanja na dobrog čoveka i velikog stručnjaka.

Pisano u Babama na Kosmaju od 4. do 11. septembra 2011. godine

PROFESOR MILOŠ BAJIĆ

U  gotovo svakom društvu prepoznajemo organizacije u vidu partija, klanova i raznih interesnih grupa. Ako čovek ne pripada nijednoj organizaciji, mora izuzetno mukotrpno da radi, bude strpljiv i neprestano veruje u Božju pomoć. Međutim, može se desiti i da budete član neke partije, pa da vam upravo to bude smetnja. Obe situacije iskusila sam na sopstvenom primeru.

Odmah po prijemu na Akademiju za mnom je iz šabačke gimnazije stigao ružičasti koverat, ispisnica iz Saveza komunista i pristupnica (preporuka) za novo članstvo na Akademiji. To me je veoma iznerviralo, jer sam na Akademiju došla sa velikim umetničkim ambicijama, čistog srca i sve što nije bilo umetnost za mene je bila glupost. U gimnaziji to nisam htela da kažem, jer bih povredila svog dragog profesora i razrednog starešinu, doktora istorije Pavla Josića, koji me je još u prvom razredu gimnazije predložio, kao najmlađeg člana, u partiju Saveza komunista. Moji roditelji su imali veliki otpor prema toj partiji i tražili su od mene da  odbijem ovaj predlog, ali nisam mogla da razočaram profesora čija sam bila miljenica. Pritom sam naivno poverovala kako će po završetku gimnazije prestati i moje članstvo u toj partiji.

Na Likovnoj akademiji sa zadovoljstvom su prihvatili moje članstvo. Jedva su čekali da razne brojne obaveze utrape nekom mladom, ambicioznom čoveku, a tome se najviše obradovao partijski sekretar, Miloš Bajić. Mene je, pak, iznenadio prvi partijski sastanak. Od šezdesetak zaposlenih profesora skoro svi su bili članovi Saveza komunista. To je za mene bilo prijatno iznenađenje jer sam ih sve odjednom upoznala, dok sam njihova imena znala iz štampe, sa radija i televizije. Šezdesetih i sedamdeserih godina prošlog veka likovni umetnici su bili vrlo cenjeni. Dnevni listovi, magazini, nedeljni i drugi časopisi bili su brojni, redovno su izlazili i u svakom broju donosili reportaže iz ateljea, sa izložbi, razgovore i tekstove o slikarima i vajarima. Tako sam ja odavno znala sve svoje buduće profesore koji su bili priznati i afirmisani umetnici a sada smo sedeli zajedno za dugačkim stolom prekrivenim zelenom čojom u kancelariji dekana Stojana Ćelića: Zoran Pavlović, Stojan Ćelić, Radenko Mišević, Aleksandar Luković, Boško Karanović, Zoran Petrović, Aleksandar Zarin, Boža Prodanović, Moma Antonović… Ma, lakše mi je nabrojati one koji nisu bili članovi: Mladen Srbinović, Mirjana Mihać, Miodrag Rogić, Radomir Reljić, a studenata članova Saveza komunista bilo je tek nekoliko: Zoran Vuković, Dušan Rusalić, Evgenija Demnijevska, Milutin Kopanja i ja.

Bajić me je već na prvom sastanku, u svom temperamentnom stilu, pozdravio i odmah promovisao u svog zamenika. Nisam stigla ništa da kažem, a već me je zatrpao brdom obaveza. Na istom sastanku dao mi je punomoćje da ga zastupam na Univerzitetskom, a ubrzo i na Gradskom komitetu. Sastanci Univerzitetskog komiteta održavani su u zgradi do hotela „Mažestik“, a Gradskog u zgradi Etnografskog muzeja. Iako je sve to bilo blizu Likovne akademije i Rajićeve ulice, meni su sastanci bili jednako dosadni, gubila sam vreme i bila često odsutna sa časova crtanja koje sam neizmerno volela.

Naši partijski sastanci na Akademiji, bili su, naprotiv, vrlo zanimljivi. Bile su to žive diskusije o raznim konkursima za javne spomenike po celoj Jugoslaviji. Raspravljalo se o mogućim žirijima i kandidatima, o opremanju novih hotela koji su nicali po celoj jadranskoj obali ali i u celoj zemlji, po banjama i planinama, pa o brojnim republičkim i saveznim otkupima umetničkih dela, o fondovima, nagradama i priznanjima. Predlagale su se delegacije za putovanja u inostranstvo po raznim zadacima kao i razmene profesora po evropskim akademijama ali i u SAD. Dakle, na našim partijskim sastancima saznala sam i čula mnogo zanimljivih tema iz umetnosti i oko umetnosti. Pa, iako sam gubila vreme, brzo sam sazrevala. Još kao student shvatila sam da su skoro sve nagrade rezultat dogovora i pregovora, kupovanja i kreditiranja, pozajmljivanja i vraćanja dugova.

Trajala je ta moja aktivnost pune prve dve godine studija, dešavalo se da sam ručkove preskakala jer sam trčala sa sastanka na sastanak, a kad na neki ne bih stigla, profesor Bajić bi me ukorio. Kad je saznao koliko vremena gubim po komitetima, moj profesor crtanja Aleksandar Luković nije mogao da savlada bes, pa se izvikao na mene: „Ja neću više dozvoliti da jedan od moja tri najtalentovanija studenta gubi toliko vremena na marginalne stvari. Smesta ću reći Bajiću da te svega oslobodi!“ Iako je i sam bio u istoj partiji, to je za Lukijana bila periferna stvar, ali profesor Bajić je u jednom  trenutku baš preterao. Na drugoj godini utrapio mi je svoju funkciju partijskog sekretara, a sebi odredio ulogu mog zamenika.

    Te 1972. godine bilo je aktuelno tzv. zatvoreno Titovo pismo, kilogram i po štampanog materijala na kojem je bio pečat „strogo poverljivo“.

    Umesto crtaćih blokova i papira, ja sam stalno nosila fascikle i koverte sa štampanim tekstovima koje je najpre trebalo pregledati a potom proslediti članstvu. Pune ruke posla – a ja mlada, lepa, puna života i umorna od partijskih obaveza. Delovala sam obeshrabreno.  Upravo u takvom raspoloženju sreo me je na stepeništu Akademije profesor Zoran Pavlović.

    „Koleginice, šta vas muči po ovako lepom danu?” Pokažem mu brdo materijala i debelu fasciklu Titovog pisma koje je upravo stiglo iz Gradskog komiteta, a profesor se samo nasmeja i ode svojim putem, uz opasku: „Videćemo se večeras.”

    Zbog navodne važnosti Titovog pima, na partijskom sastanku bili su prisutni skoro svi članovi, ali, pošto se pročulo da će čitanje „pisma” trajati satima, svi su se „naoružali” gomilom papira za crtanje. Profesor Zoran Pavlović seo je sa moje leve strane, a ja sam tačno u sedam sati uveče počela da čitam. U početku su me kao nešto malo i pratili, čak je profesor Zoran Petrović tražio da se vratim i neke delove ponovo pročitam, ali posle četrdesetak minuta čitanja dosadnog i monotonog teksta, više me niko nije slušao, svi su bili duboko u svojim mislima, skicama, papirima i planovima. Profesor Zoran Pavlović poče da mi šapuće da preskočim dva-tri mesta, što sam i uradila. Niko ništa nije primetio. Profesor Pavlović ponovo: „Preskočite nekoliko stranica odjednom!“ Ja sam se brzo snašla i okrenula više stranica nastavljajući da čitam nasumice izabrane pasuse. Ni ovog puta niko ništa nije primetio. Uz asistenciju profesora Zorana Pavlovića čitanje Titovog pisma bilo je završeno za dva i po sata, umesto za pet do šest sati kako su to tih dana radili u drugim partijskim organizacijama. Profesor Zoran Petrović koji je sedeo preko puta pogledao je u sat pa u mene i taman se spremao da nešto pita, profesor Zoran Pavlović je „uzeo reč“ i prisutnima objasnio da je tog prepodneva lično pregledao materijal i uverio se da se sve  ponavlja, pa nije bilo potrebe čitati svaku stranu.

    Naš partijski sastanak nastavili smo preko puta Akademije, u Plavom Jadranu, danas Grčkoj kraljici. Uz ćevape, pivo i ukusne rolnice, družili smo se do ponoći.

    Na Lukovićevo insistiranje, profesor Bajić oslobodio me je polovine obaveza, pa sam, ipak, mogla da prodišem i da malo uživam u čarima studentskog života. Ostala mi je samo funkcija predsednika ideološko-političke komisije, što je bilo podnošljivo.

Profesor Bajić i ja smo se često sretali i on je bio ubeđen da ću se na trećoj godini opredeliti za njegovu klasu, ali moj izbor je bio  profesor  Đorđe Bošan, od koga sam ubrzo prešla kod profesora Srbinovića. To je Bajića vrlo ražalostilo. Njih dvojica ne samo da su bili na dve, dijametralno suprotne, strane, već nisu međusobno ni govorili. Profesor Srbinović je partiju Saveza komunista smatrao ortodoksnom glupošću. On je bio u svemu vizionar i mene je ubeđivao da se oslobodim „beskorisnih gluposti.“ I bio je uporan u svojim konstatacijama: „Dokle ćeš da gubiš vreme dok mangupi skidaju kajmak, nije to za tebe!“, često bi mi ponavljao, dok mi jednog dana nije dosadilo. Izabrala sam trenutak i hrabro i odvažno stala ispred profesora  Bajića: „Profesore, ja više ne mogu da budem predsednik ideološko- političke komisije.“

    „Zašto, to te Srbinović ubedio?“

    „Ne, profesore, niko me nije ubedio, nemam više vremena da hodam po komitetima, došla sam na Akademiju, a ne na političke nauke.“

    Profesor Bajić je samo sagnuo glavu i ništa više nije rekao, ali od toga dana nije više  nijednu reč sa mnom progovorio.

    Na kraju pete godine, kad se postavlja izložba odabranih studentskih radova, dodeljuje se velika nagrada „Riste i Bete Vukanović“ za najboljeg diplomca. Nagradu dodeljuje petočlani žiri sastavljen od profesora koji vode slikarske klase, na čelu sa dekanom i nagrada mora biti jednoglasna, tj. kandidat mora da dobije svih pet glasova.

    Te 1976. godine, kad sam završavala Akademiju, dogovorim se sa profesorom Srbinovićem da zajedno pogledamo godišnju studentsku izložbu. Tek što sam stigla u zgradu Akademije, profesor mi reče da ne možemo da uđemo u moju klasu jer se tamo već pola sata njih petorica ubeđuju oko mojih radova. Predsednik komisije bio je tadašnji dekan, vajar i profesor Aleksandar Zarin, bliski rođak mog muža, ali, nedostajao je peti glas, glas profesora Miloša Bajića, koji nikako, i pored ubeđivanja drugih profesora, nije hteo da glasa za mene.

    „Nervira me Bajić“, reče mi profesor Srbinović. „Znaš šta bih ja sada uradio da sam na tvom mestu?“

    „Šta profesore?“

    „Otišao bih smesta tamo.“

    „A, to ne mogu!“

    „Ali tek ja nikako ne mogu da ti pomognem! Znaš da decenijama ne govorim sa njim. A ti treba samo da odšetaš i da se elegantno i sa osmehom pozdraviš sa njim. On bi ti sve oprostio, a tvoj osmeh bi ga raskravio. Pa ti dobro znaš da je slab prema tebi...“

    Nisam otišla, nisam pozdravila profesora Bajića, ali nisam ni dobila veliku nagradu „Riste i Bete Vukanović“. Te godine nagrada nije nikome dodeljena, jer ja sam imala četiri, a druga dva kandidata manje glasova.

    Profesora Bajića sretoh iznenada, dve godine kasnije, jednog letnjeg dana u Muzeju savremene umetnosti. Gledala sam neku izložbu idući sa desne, a on sa leve strane. Skoro se sudarismo izlazeći iza paravana na kojima su bili radovi. Susret je bio izuzetno dirljiv. Profesor Bajić je raširio obe ruke, zagrlio me i kroz suze rekao:

    „O, Bože, mene grešnog, toliko sam se ogrešio o tebe! Želeo sam da te kaznim, a kaznio sam sebe! Bio sam godinama ljut na tebe... Molim te, oprosti mi, ako možeš...“

    Oboje smo bili uzbuđeni, pa nisam imala hrabrosti da prihvatim poziv da sednemo u obližnji restoran „Ušće.“

    Sreli smo se još jednom, nekoliko meseci kasnije, u tramvaju „dvojka“ i tada mi je ponovio da će „umreti grešan“ prema meni, a ja sam rekla da sam mu taj „greh“ oprostila.

    Zato sam, profesore dragi, i napisala ovaj tekst: u spomen na Vas i jedno vreme kojem smo oboje pripadali.

    Pisano u Babama     od Cveti do Uskrsa 2011.