RAJSKA PTICA

Tri dana posle početka antiratnih koncerata na Trgu Republike u Beogradu 1999. godine, oglasili smo se i mi, slikari. Želeli smo na svoj način da se pobunimo protiv neprirodne kiše bombi NATO agresora. Na najprometnijem mestu, u Knez Mihajlovoj ulici, između Akademije nauka i Galerije ULUS-a, nastao je slikarski ratni atelje. Svakog dana, po rasporedu, radio je jedan ili dva slikara. Svaki slikar imao je svoj dan, ali je na ulici mogao da radi i više dana, sve dok ne završi sliku. Pridruživali su nam se i amateri, ali i veliki broj slučajnih ili namernih prolaznika.

Bilo je teško, skoro neizdrživo, ostajati u kući. Moj kraj, Banjica, bio je okružen metama NATO agresora, kasnije sam saznala da je i moja mala stambena zgrada takođe bila meta, jer mi je prvi komšija bio ondašnji ministar spoljnih poslova, koji se pred samo bombardovanje iselio i otišao da živi u vili na Dedinju. Međutim, zgrada je ostala meta sve vreme trajanja agresije.

Nisam mogla da se skoncentrišem ni na kakav rad u kući. Samo nekoliko prvih dana uspevala sam da održavam kuću, valjda još uvek vođena navikama, ali kasnije, kad su nas sirene upozoravale i na dnevnu opasnost, popustila sam. Između dve sirene i nestanka struje, trebalo je trknuti do pijace, prodavnice, pošte, spremiti hranu, srediti kuću. Taj ritam života pod strahom, bukvalno me je slomio! Zato sam instinktivno krenula da tražim spas na ulici sa svojim kolegama i sugrađanima.

Nekoliko dana pre Uskrsa, na Veliki četvrtak, između dve vazdušne opasnosti, pred očima prolaznika, na najlepšem i najprometnijem delu Knez Mihajlove ulice, u jednom velikom medaljonu, počela sam da slikam svoju Rajsku pticu, na crvenom užarenom nebu. Prolaznici su me neprestano nešto zapitkivali, poznanici pozdravljali, a deca tražila da im na pločniku nacrtam kucu. Oko mene je bila velika gužva, jer je crvena boja na mome platnu delovala moćno. Ona je u isto vreme simbolizovala radost i buktinju, „rajska ptica“ na crvenom užarenom nebu nosila je svetlost!

Slika je sporo odmicala, pa sam imala nameru da je kod kuće dovršim. Konsultovala sam se sa Ljubicom Miljković, višim kustosom Narodnog muzeja, i ona se tome usprotivila: „Ne, to nikako ne treba da radiš, te slike imaju vrednost samo ako su nastajale pod vedrim nebom, pod vazdušnom opasnošću, pred očima prolaznika… Neka se vide i strah i konfuzija, u tome i jeste njihova vrednost!“

Prihvatila sam takvo objašnjenje i četvrtog dana, tu, pred očima prolaznika, završila sliku. Bila sam zadovoljna što posle toliko muke nije ispala loše. Ali tu je tek početak druge priče.

Posle prestanka NATO bombardovanja sve slike nastale na ulici izložene su u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“. Bilo ih je blizu dve stotine, a žiri, sastavljen od deset istoričara umetnosti iz raznih muzejsko-galerijskih ustanova u gradu, odabrao je sedamdesetak za pokretnu izložbu po evropskim gradovima. Među njima je bila i moja Rajska ptica. Gde god je izložba gostovala, Rajska ptica je izazivala pažnju i gotovo redovno je pominjana u tekstovima koje je naša Ljilja, službenica ULUS--a dobijala faksom. Tek nekoliko godina kasnije, kada sam i sama ovladala Internetom, preko Gugl pretraživača, pronašla sam svoje ime, baš zahvaljujući ovoj slici.

Novinarka lista Politika, Mira Belić Koročkin, dugogodišnja urednica ženske strane, 2005. godine izdala je knjigu sa odabranim tekstovima koje je tih ratnih godina objavljivala na svojoj strani. U knjizi je objavila i razgovor koji je sa mnom vodila, a knigu je naslovila po mojoj slici, Rajska ptica. Ali, ni tu nije kraj priče.

Žestoka, moćna, crvena boja, nastala na ulici, aprila 1999. nije me više ostavljala. Postala je moj lični izum. Od rajske ptice nastajale su rajske i domaćinske sofre, sofre radosti, uskršnje, božićne, pesničke, vinske sofre… Bezbroj sofri sa bezgraničnom simbolikom. U sofre sam uključila i svoje znanje i dugogodišnje stečeno iskustvo, kao i ljubav za naše ikone i freske iz gotovo svih manastira. Često me pitaju šta tačno znači ta velika crvena kugla na mojim slikama, a koja ih odmah osvoji. Posle desetogodišnjeg promišljanja i razvijanja njene simbolike, ona je postala i životni krug jedne ličnosti, jedne porodice, jednog domaćinstva, ali i loza, tradicija, nastavak, nikad kraj. Zato se za nju i rodilo bezbroj naziva: KUĆA SE KUĆI, ZVUK SE ČUJE… KUĆA SE KUĆI, PRAPORCI ZVONE… ZDRAVICA ZA DOMAĆINA…

Još davne 1999. godine shvatila sam da je crvena boja opasna za slikara ako negde u duši nema za nju osećanje, željenu emociju. Može da bude sirova, opora, nedorečena. Prilično se mučeći, tada sam otkrila zakonitosti i za crvenu i za njoj slične boje i odmah razumela da sa njom nema šale! Nema slike ni za dan, ni za dva, ni za tri dana, već mora da zri kao voćka na grani. U tome i jeste njena energija i njen kvalitet. Tek tada crvena boja ima simboliku – ima moć i tek tada emituje energiju.

Crvena boja je poput moje lične molitve. Sve dok se njome bavim, moja energija je izuzetno skladno usaglašena sa ritmom rada na slici. I svaki detaljčić na njoj i oko nje, celokupni sadržaj na slici, postao je moj molitveni obrazac – priziv, slavljenje i zahvalnost za radost, blagostanje, zdravlje, spasenje…

Ovaj obrazac koji mi je Nebo poslalo te davne 1999. godine i koji sam tu, na ulici, primila, zaista nosi smirenje, zaista čuva od loših misli i loših emocija i povoljno utiče na zdravlje posmatrača. Ova crvena boja je poput svetilišta koje emituje plemenito zračenje i svakog momenta produbljije i podstiče na radost, zdravlje, napredak, uspeh, ljubav.

Rajska ptica vodi u duhovni raj!

Pisano od Sv. Nikole do Sv. proroka Ageja i Sv. Teofanije, carice 2010.