PROFESOR MILOŠ BAJIĆ

U gotovo svakom društvu prepoznajemo organizacije u vidu partija, klanova i raznih interesnih grupa. Ako čovek ne pripada nijednoj organizaciji, mora izuzetno mukotrpno da radi, bude strpljiv i neprestano veruje u Božju pomoć. Međutim, može se desiti i da budete član neke partije, pa da vam upravo to bude smetnja. Obe situacije iskusila sam na sopstvenom primeru.

Odmah po prijemu na Akademiju za mnom je iz šabačke gimnazije stigao ružičasti koverat, ispisnica iz Saveza komunista i pristupnica (preporuka) za novo članstvo na Akademiji. To me je veoma iznerviralo, jer sam na Akademiju došla sa velikim umetničkim ambicijama, čistog srca i sve što nije bilo umetnost za mene je bila glupost. U gimnaziji to nisam htela da kažem, jer bih povredila svog dragog profesora i razrednog starešinu, doktora istorije Pavla Josića, koji me je još u prvom razredu gimnazije predložio, kao najmlađeg člana, u partiju Saveza komunista. Moji roditelji su imali veliki otpor prema toj partiji i tražili su od mene da  odbijem ovaj predlog, ali nisam mogla da razočaram profesora čija sam bila miljenica. Pritom sam naivno poverovala kako će po završetku gimnazije prestati i moje članstvo u toj partiji.

Na Likovnoj akademiji sa zadovoljstvom su prihvatili moje članstvo. Jedva su čekali da razne brojne obaveze utrape nekom mladom, ambicioznom čoveku, a tome se najviše obradovao partijski sekretar, Miloš Bajić. Mene je, pak, iznenadio prvi partijski sastanak. Od šezdesetak zaposlenih profesora skoro svi su bili članovi Saveza komunista. To je za mene bilo prijatno iznenađenje jer sam ih sve odjednom upoznala, dok sam njihova imena znala iz štampe, sa radija i televizije. Šezdesetih i sedamdeserih godina prošlog veka likovni umetnici su bili vrlo cenjeni. Dnevni listovi, magazini, nedeljni i drugi časopisi bili su brojni, redovno su izlazili i u svakom broju donosili reportaže iz ateljea, sa izložbi, razgovore i tekstove o slikarima i vajarima. Tako sam ja odavno znala sve svoje buduće profesore koji su bili priznati i afirmisani umetnici a sada smo sedeli zajedno za dugačkim stolom prekrivenim zelenom čojom u kancelariji dekana Stojana Ćelića: Zoran Pavlović, Stojan Ćelić, Radenko Mišević, Aleksandar Luković, Boško Karanović, Zoran Petrović, Aleksandar Zarin, Boža Prodanović, Moma Antonović… Ma, lakše mi je nabrojati one koji nisu bili članovi: Mladen Srbinović, Mirjana Mihać, Miodrag Rogić, Radomir Reljić, a studenata članova Saveza komunista bilo je tek nekoliko: Zoran Vuković, Dušan Rusalić, Evgenija Demnijevska, Milutin Kopanja i ja.

Bajić me je već na prvom sastanku, u svom temperamentnom stilu, pozdravio i odmah promovisao u svog zamenika. Nisam stigla ništa da kažem, a već me je zatrpao brdom obaveza. Na istom sastanku dao mi je punomoćje da ga zastupam na Univerzitetskom, a ubrzo i na Gradskom komitetu. Sastanci Univerzitetskog komiteta održavani su u zgradi do hotela „Mažestik“, a Gradskog u zgradi Etnografskog muzeja. Iako je sve to bilo blizu Likovne akademije i Rajićeve ulice, meni su sastanci bili jednako dosadni, gubila sam vreme i bila često odsutna sa časova crtanja koje sam neizmerno volela.

Naši partijski sastanci na Akademiji, bili su, naprotiv, vrlo zanimljivi. Bile su to žive diskusije o raznim konkursima za javne spomenike po celoj Jugoslaviji. Raspravljalo se o mogućim žirijima i kandidatima, o opremanju novih hotela koji su nicali po celoj jadranskoj obali ali i u celoj zemlji, po banjama i planinama, pa o brojnim republičkim i saveznim otkupima umetničkih dela, o fondovima, nagradama i priznanjima. Predlagale su se delegacije za putovanja u inostranstvo po raznim zadacima kao i razmene profesora po evropskim akademijama ali i u SAD. Dakle, na našim partijskim sastancima saznala sam i čula mnogo zanimljivih tema iz umetnosti i oko umetnosti. Pa, iako sam gubila vreme, brzo sam sazrevala. Još kao student shvatila sam da su skoro sve nagrade rezultat dogovora i pregovora, kupovanja i kreditiranja, pozajmljivanja i vraćanja dugova.

Trajala je ta moja aktivnost pune prve dve godine studija, dešavalo se da sam ručkove preskakala jer sam trčala sa sastanka na sastanak, a kad na neki ne bih stigla, profesor Bajić bi me ukorio. Kad je saznao koliko vremena gubim po komitetima, moj profesor crtanja Aleksandar Luković nije mogao da savlada bes, pa se izvikao na mene: „Ja neću više dozvoliti da jedan od moja tri najtalentovanija studenta gubi toliko vremena na marginalne stvari. Smesta ću reći Bajiću da te svega oslobodi!“ Iako je i sam bio u istoj partiji, to je za Lukijana bila periferna stvar, ali profesor Bajić je u jednom  trenutku baš preterao. Na drugoj godini utrapio mi je svoju funkciju partijskog sekretara, a sebi odredio ulogu mog zamenika.

Te 1972. godine bilo je aktuelno tzv. zatvoreno Titovo pismo, kilogram i po štampanog materijala na kojem je bio pečat „strogo poverljivo“.

Umesto crtaćih blokova i papira, ja sam stalno nosila fascikle i koverte sa štampanim tekstovima koje je najpre trebalo pregledati a potom proslediti članstvu. Pune ruke posla – a ja mlada, lepa, puna života i umorna od partijskih obaveza. Delovala sam obeshrabreno.  Upravo u takvom raspoloženju sreo me je na stepeništu Akademije profesor Zoran Pavlović.

„Koleginice, šta vas muči po ovako lepom danu?” Pokažem mu brdo materijala i debelu fasciklu Titovog pisma koje je upravo stiglo iz Gradskog komiteta, a profesor se samo nasmeja i ode svojim putem, uz opasku: „Videćemo se večeras.”

Zbog navodne važnosti Titovog pima, na partijskom sastanku bili su prisutni skoro svi članovi, ali, pošto se pročulo da će čitanje „pisma” trajati satima, svi su se „naoružali” gomilom papira za crtanje. Profesor Zoran Pavlović seo je sa moje leve strane, a ja sam tačno u sedam sati uveče počela da čitam. U početku su me kao nešto malo i pratili, čak je profesor Zoran Petrović tražio da se vratim i neke delove ponovo pročitam, ali posle četrdesetak minuta čitanja dosadnog i monotonog teksta, više me niko nije slušao, svi su bili duboko u svojim mislima, skicama, papirima i planovima. Profesor Zoran Pavlović poče da mi šapuće da preskočim dva-tri mesta, što sam i uradila. Niko ništa nije primetio. Profesor Pavlović ponovo: „Preskočite nekoliko stranica odjednom!“ Ja sam se brzo snašla i okrenula više stranica nastavljajući da čitam nasumice izabrane pasuse. Ni ovog puta niko ništa nije primetio. Uz asistenciju profesora Zorana Pavlovića čitanje Titovog pisma bilo je završeno za dva i po sata, umesto za pet do šest sati kako su to tih dana radili u drugim partijskim organizacijama. Profesor Zoran Petrović koji je sedeo preko puta pogledao je u sat pa u mene i taman se spremao da nešto pita, profesor Zoran Pavlović je „uzeo reč“ i prisutnima objasnio da je tog prepodneva lično pregledao materijal i uverio se da se sve  ponavlja, pa nije bilo potrebe čitati svaku stranu.

Naš partijski sastanak nastavili smo preko puta Akademije, u Plavom Jadranu, danas Grčkoj kraljici. Uz ćevape, pivo i ukusne rolnice, družili smo se do ponoći.

Na Lukovićevo insistiranje, profesor Bajić oslobodio me je polovine obaveza, pa sam, ipak, mogla da prodišem i da malo uživam u čarima studentskog života. Ostala mi je samo funkcija predsednika ideološko-političke komisije, što je bilo podnošljivo.

Profesor Bajić i ja smo se često sretali i on je bio ubeđen da ću se na trećoj godini opredeliti za njegovu klasu, ali moj izbor je bio  profesor  Đorđe Bošan, od koga sam ubrzo prešla kod profesora Srbinovića. To je Bajića vrlo ražalostilo. Njih dvojica ne samo da su bili na dve, dijametralno suprotne, strane, već nisu međusobno ni govorili. Profesor Srbinović je partiju Saveza komunista smatrao ortodoksnom glupošću. On je bio u svemu vizionar i mene je ubeđivao da se oslobodim „beskorisnih gluposti.“ I bio je uporan u svojim konstatacijama: „Dokle ćeš da gubiš vreme dok mangupi skidaju kajmak, nije to za tebe!“, često bi mi ponavljao, dok mi jednog dana nije dosadilo. Izabrala sam trenutak i hrabro i odvažno stala ispred profesora  Bajića: „Profesore, ja više ne mogu da budem predsednik ideološko- političke komisije.“

„Zašto, to te Srbinović ubedio?“

„Ne, profesore, niko me nije ubedio, nemam više vremena da hodam po komitetima, došla sam na Akademiju, a ne na političke nauke.“

Profesor Bajić je samo sagnuo glavu i ništa više nije rekao, ali od toga dana nije više  nijednu reč sa mnom progovorio.

Na kraju pete godine, kad se postavlja izložba odabranih studentskih radova, dodeljuje se velika nagrada „Riste i Bete Vukanović“ za najboljeg diplomca. Nagradu dodeljuje petočlani žiri sastavljen od profesora koji vode slikarske klase, na čelu sa dekanom i nagrada mora biti jednoglasna, tj. kandidat mora da dobije svih pet glasova.

Te 1976. godine, kad sam završavala Akademiju, dogovorim se sa profesorom Srbinovićem da zajedno pogledamo godišnju studentsku izložbu. Tek što sam stigla u zgradu Akademije, profesor mi reče da ne možemo da uđemo u moju klasu jer se tamo već pola sata njih petorica ubeđuju oko mojih radova. Predsednik komisije bio je tadašnji dekan, vajar i profesor Aleksandar Zarin, bliski rođak mog muža, ali, nedostajao je peti glas, glas profesora Miloša Bajića, koji nikako, i pored ubeđivanja drugih profesora, nije hteo da glasa za mene.

„Nervira me Bajić“, reče mi profesor Srbinović. „Znaš šta bih ja sada uradio da sam na tvom mestu?“

„Šta profesore?“

„Otišao bih smesta tamo.“

„A, to ne mogu!“

„Ali tek ja nikako ne mogu da ti pomognem! Znaš da decenijama ne govorim sa njim. A ti treba samo da odšetaš i da se elegantno i sa osmehom pozdraviš sa njim. On bi ti sve oprostio, a tvoj osmeh bi ga raskravio. Pa ti dobro znaš da je slab prema tebi...“

Nisam otišla, nisam pozdravila profesora Bajića, ali nisam ni dobila veliku nagradu „Riste i Bete Vukanović“. Te godine nagrada nije nikome dodeljena, jer ja sam imala četiri, a druga dva kandidata manje glasova.

Profesora Bajića sretoh iznenada, dve godine kasnije, jednog letnjeg dana u Muzeju savremene umetnosti. Gledala sam neku izložbu idući sa desne, a on sa leve strane. Skoro se sudarismo izlazeći iza paravana na kojima su bili radovi. Susret je bio izuzetno dirljiv. Profesor Bajić je raširio obe ruke, zagrlio me i kroz suze rekao:

„O, Bože, mene grešnog, toliko sam se ogrešio o tebe! Želeo sam da te kaznim, a kaznio sam sebe! Bio sam godinama ljut na tebe... Molim te, oprosti mi, ako možeš...“

Oboje smo bili uzbuđeni, pa nisam imala hrabrosti da prihvatim poziv da sednemo u obližnji restoran „Ušće.“

Sreli smo se još jednom, nekoliko meseci kasnije, u tramvaju „dvojka“ i tada mi je ponovio da će „umreti grešan“ prema meni, a ja sam rekla da sam mu taj „greh“ oprostila.

Zato sam, profesore dragi, i napisala ovaj tekst: u spomen na Vas i jedno vreme kojem smo oboje pripadali.

Pisano u Babama     od Cveti do Uskrsa 2011.