PRIČE IZ ATELJEA

Slika za dobrog prijatelja

Pre godinu dana, 2013. godine, pozvao me je dokotor Nenad A., direktor jedne beogradske klinike. Rekao mi je da je moje slike godinama viđao kod svojih kolega i da se podjednako dopadaju i njemu i njegovoj supruzi Aleksandri, arhitekti. Nadao se da će uspeti da nabavi bar jednu i u nekoliko navrata svraćao je u beogradske galerije, ali su mu uvek bile skupe.

– Ja ne znam ko to može da kupi! Bar da daju na odloženu otplatu... Zato mi je moj prijatelj, likovni kritičar koga Vi znate, sugerisao da Vas lično potražim pa mi je dao i Vaš broj telefona.

Tako je posle nekog dežurstva doktor Nenad došao u moj atelje. Bio je to elegantan gospodin od oko četrdesetak i nešto godina, prijatnog izgleda koji je podsećao na manekena. Čim je ušao u atelje, primetno se ozario:

– O kakva bajka! Sušta suprotnost mom bolničkom okruženju! S pažnjom je razgledao sliku po sliku, pitao odmah za cene, a naročito je zamolio, kad odabere neku, da je otplati u više rata. Doktor je imao troje dece, svi su pred studijama.

Tom prilikom nije hteo sam da odluči šta da uzme, jer je trebalo zajedno sa suprugom da odabere sliku za poklon jednom dobrom prijatelju.

– Slike mi se dopadaju. Odgovara mi i Vaše ime, moj prijatelj zna za Vas i vrlo će se obradovati poklonu.

Susret je trajao dvadesetak minuta i doktor je obećao da će doći sa suprugom za nekoliko dana.

U poslednje vreme veliki broj ljudi dolazi i prolazi kroz moj atelje. Gledaju, razgledaju, pitaju, uzdišu, razmišljaju, ponešto snime i bez obzira što su cene i uslovi kupovine slika vrlo povoljni, oni se, ipak, teže odlučuju da kupe.

Ali meni je zadovoljstvo da sve pokažem, jer samo preko publike i njenog odnosa prema slikama mogu da doznam šta ih i koliko zanima, da li sam i koliko uspela da ih zainteresujem. Nikad mi nije bio cilj da radim hermetične slike koje nisu nikome potrebne, već slike koje će uspostaviti dobru komunikaciju sa ljudskom dušom, dakle slike koje će nekog uzbuditi, dodirnuti i pokrenuti. A svi koji dolaze navikli su na izložbe. To su ljudi koji su posećivali naše muzeje dok nisu sasvim zatvoreni ili svetske, koje ređe odlaze jer zbog nedostatka para manje putuju.

Manji prihodi i galopirajuća skupoća svega, čega god se dotaknemo oko nas, ne ostavlja više para ni za pozorišne ulaznice, a kamoli za novi kaput, nove cipele, bezbrižno letovanje ili umetničku sliku, makar i na višemesečnu otplatu.

Tako sam i sama navikla da ljudi dođu u moj atelje, gledaju, uživaju, raduju se i odlaze sa obećanjem da će ponovo doći. Zanimljivo je da se neki vrate, čak i posle nekoliko godina, kad već zaboravim na njih, ali me oni podsete. A neki dođu ubrzo. Međutim, čak i da se ne vrate, doći će novi. I vozač koji vozi prazan autobus mora da ga vozi pravilno i staloženo po svim odredištima, jer već na sledećoj stanici može ući neki putnik. Gledam tako danima mladog galeristu Gorana u obližnjoj galeriji. Završio je nedavno istoriju umetnosti i zakupio mali prostor u mojoj blizini. Dolazi redovno, svakog dana i večito se nervira što „nema nikakve prodaje“. Kad, jednog dana nađem ga srećnog, presrećnog: u momentu je prodao dosta slika i zaradio za nekoliko meseci!

Sa ovom profesijom je tako: nema stalnog, nema redovnog prihoda, neizvesnost je velika i pravilo je – da nema nikakvog pravila.

Doktor Nenad se zaista ubrzo pojavio kod mene sa svojom suprugom. Bila je to mlada, elegantna žena koja je i pored troje dece izgledala vrlo lepo i mladoliko, bili su izuzetno skladan par. Ona je došla od kuće, a doktor sa klinike. Kako je njemu svaki čas zvonio telefon, još na ulazu je zamolio:

– Morate mi obe pomoći, radi se o suptilnom čoveku izuzetne kulture, mnogo mi pomaže na poslu, ja sam njegov dužnik. Porodični je čovek i ima odraslu decu. Sad mi se pružila prilika da mu se odužim i ja to moram da učinim.

Gospođa Aleksandra je radoznalo posmatrala slike i videlo se da je sva treptala. Pokazala nam je koji su njeni favoriti, ali je rekla da ne sme da pita za cene.

– Nenade, zašto toliko žuriš da kupiš sliku za drugoga? Kad moraš da mu predaš poklon?

– Ovih dana, što pre.

– A koliko para misliš da izdvojiš?

– Ne brini, Aleksandra, sa Slobodankom sam se dogovorio za plaćanje u ratama i ja ću to isplatiti od honorara u dogledno vreme.

– Ali, ipak ne bi trebalo baš sad da se zadužuješ kad znaš da za tri meseca imamo godišnjicu braka i bolje bi bilo prvo nama nešto da kupiš.

– Draga Aleksandra, sve to imam u vidu, pare nisu bitne, bitno je što mi taj čovek mnogo znači. Bez njegove podrške teško bih opstao, a stalo mi je do njegovog prijateljstva.

– Pa, dobro, kad si tako olučio, nisam ti ja potrebna.

Doktor se okrenuo ka meni.

– Možete li mi Vi pomoći? Kakvu biste sliku Vi dali takvom čoveku? Rekla sam mu da je dovoljno da odabere onu koja mu se sviđa bez obzira na veličinu i važno je da mu od srca pokloni.

– Vidim da me ni Vi niste razumeli. Kad se čovek nekome za nešto odužuje, to treba da zvoni i svi to treba da primete i da zauvek zapamte. To se ne sme otaljavati.

Iznenadio nas je obe i mi smo odustale od bilo kakvog ubeđivanja. Doktoru je ponovo zazvonio telefon, javljali su mu da je nekom operisanom pacijentu loše i on je odmah krenuo ka svojoj klinici, a supruzi je predložio da uzme taksi do kuće. Na izlazu, meni se opet zahvalio i obećao da će se javiti i za koji dan doći da sam odabere sliku.

Aleksandri je bilo žao što nije ponela kući bar jednu sliku sa sobom, pa mi je samo tiho rekla:

– Divne su Vam slike, ali takav je moj muž, prvo će drugome da se oduži pa onda sebi. Nažalost, moram još malo da pričekam.

Beše to ponedeljak uveče a u petak iste nedelje, doktor Nenad je došao po sliku.

– Ni Vi, ni moja supruga niste ništa razumeli, baš sam vas obe zbunio. Sliku kupujem za mog naboljeg prijatelja, moju Aleksandru sa kojom sam dvadeset pet godina u braku i samo sam malo požurio, da je što pre obradujem!

Doktor Nenad se nije zbunio. Uzeo je sliku koja „zvoni i koju će svi da primete“. Uzeo je sliku, ne kako je najavio za „dobrog“, već kako je na kraju priznao, za „najboljeg prijatelja“.

Pisano od Svetog Jovana do Svetog Save 2014.