OD IDEJE DO IZLOŽBE

Kada ćete imati novu izložbu?

Ovo pitanje čula sam do sada mnogo puta, a i dalje mi ga neprekidno postavljaju. Sada je prilika da bar malo dočaram koliko je dug i mukotrpan put od početne ideje do izložbe u nekoj galeriji, jer iza sebe imam sveže iskustvo.

Svaka moja izložba bila je s povodom; imala sam novu temu, nove sadržaje, novu koncepciju, drugačije ideje. Osvrnuću se samo na poslednju, jednu od osamdesetak samostalnih izložbi koje sam do sada ostvarila.

Pre četiri-pet godina, tačnije 2007. godine, osetila sam snažnu potrebu da u sliku unesem sve što mi padne na pamet. Zapravo, nagomilano iskustvo iniciralo je veće slobode, pa mi je stalo da mnogo toga isprobam. Nije mi više bio dovoljan samo slikarski postupak, samo rad na boji i slikarskoj materiji. Osetila sam želju da u sliku unesem crtež, pa ćirilično i latinično pismo, neke tekstove, pesme, čak i svoja pisma i zapise. Nije me zadovoljavao ni uobičajeni slikarski postupak, bila mi je neophodna žešća i slobodnija igra sa čistom istisnutom bojom iz tube u velikim količinama, pa još i aplikativni dodaci starih slavonskih čipki koje mi je poklonila Smilja, izbeglica iz Slavonije.

Na neke površine prosula sam zlatni i srebrni prah. Tako je te godine nastala slika pod nazivom Kralj. Stilizovani paun u čijem je repu umesto tufni bila prava slikarska paleta.

U međuvremenu sam neprimetno ušetala u Rajske ptice koje sam radila dve godine, da bi tek 2010. godine moje interesovanje prešlo na drugu simboliku – priče sa zidnih kuvarica.

Zapravo, zidne kuvarice su me decenijama privlačile, ali pravi povod je bila izvanredna izložba zidnih kuvarica priređena u Narodnim muzejima Šapca i Valjeva pod nazivom: Nisam vila da zbijam oblake. Zamolila sam kolegu Slobodana Peladića da mi snimi celokupnu izložbu. Ovaj CD i katalog sa izložbe bili su mi polazna tačka koju sam kasnije nadogradila i eksponatima koje sam dobijala od seljanki na pijacama. One su mi sa zadovoljstvom pozajmile uštirkane i po ormanima decenijama uredno složene vezene kuvarice svojih majki, baka, svekrva.

U međuvremenu sam saznala da je veliki američki umetnik Endi Vorhol imao u svojoj kolekciji čak pedeset srpskih kuvarica nabavljenih na nekoj aukciji. Sasvim je logično da ga je privukao naivan i iskren crtež upotpunjen lepotom ćiriličnog ili latiničnog pisma, u stihu ili rečenici naivno nežnoj ili patrijarhalno zadevačkoj.

Nadahnuta brojnim idejama, a i slika Kralj me je podsticala, započela sam niz slika. Tek posle dva meseca zastala sam i počela da promišljam koncepciju za samostalnu izložbu koja bi ovu ideju promovisala i zaokružila.

U ateljeu sam imala bar stotinak blind-ramova, čak i tri rolne kvalitetnog prepariranog slikarskog platna, ali koncepcija ove izložbe je išla u drugom smeru, pa sam iz svojih zaliha mogla samo delimično da se poslužim.

Da ne bih opterećivala kućni budžet, počela sam kod majstora sukcesivno da poručujem po nekoliko blind-ramova. U međuvremenu, ponestalo mi je lanenog ulja, pa sam i njega kupila, a ubrzo za njim i terpentin. Naravno, i njih sam kupovala više puta. Kako su formati slika prilično veliki, a ja volim zdravu i sočnu slikarsku materiju, samo za podloge trebalo mi je nekoliko konzervi bele boje koje sam takođe odmah nabavila.

Tekstovi sa kuvarica inicirali su mi potpuno nove ideje – zapise, koji su opet nametnuli nove formate, pa sam neprekidno od majstora poručivala nove blind-ramove. Jednu rolnu platna brzo sam potrošila, čak se i heftalica za španovanje platna pokvarila, pa sam morala da nabavim novu.

Imala sam veliku zalihu boja sa svih kontinenata: od američkih, kanadskih, švedskih, engleskih, holandskih, francuskih, nemačkih, do onih iz „Aera“ iz Celja, turskih i kineskih... Činilo se da neke tube nikada neću potrošiti, da će se sigurno osušiti (kao što mi se već dešavalo) i da ću ih posle toga baciti. Ovog puta to se nije desilo.

Naprotiv. I boje su jedna za drugom trošene, čak, neke boje sam počela ponovo da kupujem.

O četkama da i ne govorim. Imala sam ih na stotine, one su prosto nestajale, pretvarane su u metle i grabulje, pa sam ih u hodu bacala i zamenjivala novim.

Kad sam za oko dve godine završila slike ovog ciklusa i spremila ih za izložbu, potrošila sam sve zalihe platna, ostala sam bez polovine boja, a i četke ću morati što pre da obnovim.

Ali to je samo prvi deo priče.

Raditi ozbiljno dve godine, uložiti veliki trud, znanje, energiju i iskustvo, živeti sa određenom idejom, radovati se nepredviđenim rezultatima, a ne pokazati to drugima, ne podeliti i ne ostaviti trag, čista je besmislica.

Zato sam na početku rada konkurisala za prostor u Galeriji ULUS-a i dobila termin za novembar – decembar 2012. godine.

Svako ko konkuriše mora da uplati zaostalu članarinu zaključno sa tom godinom, mora da napravi tzv. portfolio sa desetak urađenih radova i da uplati taksu za žiriranje. Za svakog kandidata to je iznos od nekoliko hiljada dinara, a onima koji nisu duži period plaćali članarinu, može se desiti da za prijavu na konkurs moraju da plate i do sto evra. To ne znači da će automatski dobiti izložbu, ali je svakako dobar način da se malo popuni hronično prazna kasa ULUS-a. Svake godine obično konkuriše 70-80 kandidata, donedavno je bilo i preko stotinu za samo dvadesetak godišnjih termina. Iz različitih razloga umetnici odustaju od samostalnih izložbi.

A sad, kad sam završila slike za izložbu, trebalo ih je opremiti. Jedina olakšavajuća okolnost je što profesionalno opremanje podrazumeva samo obične lajsne. One mogu biti različitih debljina, profila i lepote, ali ipak su samo – lajsne. Ali i za takve, obične, od slike do slike, za jednu izložbu potrebno je izdvojiti nekoliko stotina evra. Zato, kad vidim da ih neko baca zarad ukrasnog rama, dođe mi da plačem, jer je za tu običnu daščicu plaćeno desetak evra.

Zbog svega toga i pišem ovaj tekst.

Sve je materijal i sve košta. U sve je uloženo vreme, rad i novac, onoga ko je platio i onoga ko je radio da bi ga prodao.

Sedamdesetih godina prošlog veka videla sam mnogo slika Peđe Milosavljevića opremljenih najobičnijim drvenim lajsnama, koje su čak dva-tri puta vidno nastavljene na istoj slici. I ništa nije remetilo lepotu i kvalitet slike. A bio je to kudikamo bogatiji period našeg života od ovog današnjeg.

Tako opremljene slike vape za onim katalogom koji će ih adekvatno promovisati i zabeležiti. Katalog je dokument o određenom ciklusu slika, i kad se zaboravi izložba, ostaje trag o slikama, zato je katalog izuzetno važan.

Pamtim jednu dobru slikarsku izložbu u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić". Nije bilo kataloga. Kad sam kasnije pitala kolege sećaju li se te izložbe, niko nije mogao da je se seti, kao da izložba nije ni održana. Katalog osvežava sećanje na izložbu.

Ali katalozi su kod nas neverovatno skupi i svako se snalazi kako zna i ume. Jedna koleginica je pre nekoliko godina uzela čak kredit kako bi štampala malo bolji katalog.

Meni su svi slikarski problemi, ma koliko bili komplikovani, prava pesma, sve dok ne stignem do kataloga.

Svaki katalog mi je u svoje vreme predstavljao noćnu moru, znala sam da će i ovaj da mi odnese deo energije, pa me je unapred hvatao strah.

Za katalog je porebno profesionalno snimanje a važan je i tekst nekog stručnjaka. Ako nemate drugare i prijatelje, profesionalni snimatelji i likovni kritičari mogu da budu izuzetno skupi. Zato neki slikari sami pišu uvodne tekstove ili uzimaju citate omiljenih filozofa, pisaca, sociologa. Uvodne tekstove u datom momentu malo ko čita, ali su oni značajna okosnica tek posle nekoliko decenija.

Kad sam i to obavila i snimljeni materijal smestila na tzv. CD, trebalo ga je obraditi i prekucati biografske podatke da bi u elektronskoj formi bili pripremljeni za štampanje. Srećom, to su za mene učinili sin i snaja.

U jednom trenutku sam se poigrala brojkama i osvrnula na protekle godine. Bila sam, priznajem, iznenađena dosadašnjim troškovima. Požalila sam se drugarici, književnici Radi Milčanović koja je ceo ciklus slika pratila od početka do kraja.

"Pa šta hoćeš, ovako sjajne slike da dobiješ od peska i magle? Neka košta koliko košta! Sve će ti se to vratiti i sve ćeš to nadoknaditi. Ti nisi svesna kakve si slike uradila?"

"Ali, Rado, ja sam tek na pola puta. Šta da radim za katalog?"

"Katalog je moja briga, dobićeš ga kompenzacijom za slike!"

Iako je Rada preuzela najveći deo odgovornosti, katalog me je i ovog puta namučio.

Kao decenijski član ULUS-a i kao izlagač u istoimenoj galeriji, sasvim je bilo prirodno da u tzv. impresumu stavim ULUS za izdavača kataloga. Pre ulaska kataloga u štampu, ULUS je trebalo da mi odobri izdavački broj koji ovo udruženje zbog hronično praznog računa nije imalo. Taj broj se kupuje u Narodnoj biblioteci Srbije, ali ja nisam mogla da ga u njihovo ime kupim. Zaustavila sam štampanje kataloga i sledećeg jutra u ranu zoru uputila sam se u Narodnu biblioteku. Tamo su mi objasnili da mogu da kupim izdavački broj samo ako se lično registrujem kao izdavač, što sam i uradila. Kad sam izbrisala ULUS kao izdavača, u štampariji su me pogrešno razumeli i izbrisali i na prednjoj strani Galeriju ULUS-a. Katalog je tako otišao u štampu i ja sam dobila ceo tiraž bez galerije, što je bilo, za mene, ravno katastrofi.

Jedna sitnica odnela mi je svu radost iščekivanja rezultata.

Sedela sam u ateljeu, a suze su mi tekle.

Tako skup katalog, a tako neprofesionalno urađen!

Tada sam uočila i da su i listovi i korice bili tanji nego što je dogovoreno. Bila sam tužna i nemoćna. Koliko god da se radujem kad priređujem novu izložbu, uvek me izrada kataloga dokrajči.

Rada je odmah razumela o čemu se radi. Štampala je dvadesetak knjiga i ima ogromno iskustvo. Potrudila se da mi priušti bar deo tiraža koji je profesionalno opremljen.

Ne znam šta da vam kažem. U sve ulazim naivno, čistog srca i zato se i razočaram.

Dragi moji, kad dođete na neku umetničku izložbu, kad se divite autoru i njegovom delu, znajte da ništa nije palo s neba, osim dara Božjeg!

Sve ostalo je ovozemaljska muka i bol!

Pisano u Babama od Makaveja do Uspenja Bogorodice 2012.