JUGOSLOVENSKI VOJNI HIRURG MARJAN BERVAR

U svojoj kući u Mariboru 3. novembra 2010. godine, u dubokoj starosti, preminuo je profesor, vojni hirurg, Marjan Bervar.

Ceo svoj radni vek proveo je na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Zanimljiva je činjenica da je Bervar bio vojni stipendista iz Slovenije pre Drugog svetskog rata, što je tada bila retkost, a Medicinski fakultet završio je u Beogradu.

Njegovo znanje, stručnost i energiju koristile su  skoro sve civilne bolnice u Beogradu, Srbiji i celoj Jugoslaviji. Rado se odazivao svakom pozivu, sa mnogo volje i radnog elana, posvećenosti i entuzijazma, pa je  i kao čovek i kao lekar bio izuzetno popularan, kako u vojsci tako i u civilnom sanitetu.

Njegova ruka, činilo se,  bila je čudesno  lekovita, a skalpelom je baratao tako maestralno, kao dirigentskom palicom Karajan ili savremeni veliki nemački dirigent Anri Rijo, kome je i fizički bio neobično sličan.

Još žive neki pacijenati koje je Bervar svojevremeno operisao, a nedavno sam od jednog čula: „E, kome god je profesor Bervar ruku približio, taj je ozdravio! Takvih više nema!“

Zaista, Bervar je bio talenat nad talentima! I, za divno čudo, profesor Isidor Papo, iako zvanično prvi hirurg Jugoslovenske armije, pritom neobično sujetan čovek, i sam je cenio, poštovao i uvažavao svog kolegu.

Kao čovek, Bervar je bio čestit, kao muškarac izuzetno zgodan i šarmantan. Po mome saznanju, mnoge žene su bile zaljubljene u njega. I dok su mu pacijenti bili beskrajno zahvalni, žene su ga obožavale.

Sportista, planinar, asketa, pomalo čudak, 55 puta je osvojio vrh Triglava. U penziju je otišao pre 1990. godine (dakle, još uvek je postojala Jugoslovenska narodna armija), imao je čin pukovnika. Mnogi, među kojima i ja, misle da je taj čovek zaslužio da bude general nad generalima.

Kad je predavao svoju kancelariju, razdužujući vojni inventar, pozvao me je i poklonio mi svoje uljane boje i četke, kao i nekoliko monografija o slovenačkim planinama. Slikarstvo je trebalo da mu bude hobi u penzionerskim danima. Da se u vazduhu nije osećao raspad Jugoslavije, Bervar bi ostao u Beogradu, jer je Srbiju veoma voleo i dobro je poznavao. A tek  koliko je obožavalaca među zahvalnim pacijentima imao – mogao je ovde mirno da živi, ispunjen radošću i zadovoljstvima.

Njegovi pacijenti su bili obični ljudi, ali i političari. Kao hirurg, obično je sa sobom vodio i anesteziologa, a najomiljeniji mu je bio moj suprug, dr Stevan Šefer, koji mu je po mnogo čemu bio sličan. U druženju van posla često bih im se i sama pridružila.

Profesor Bervar je bio izraziti antialkoholičar. U svojoj kancelariji je imao sanduke viskija, poklon pacijenata,  i rado ih je poklanjao kolegama. U hrani nije naročito uživao, meso je jeo retko,  uglavnom belo, a najviše je voleo sirovo voće i povrće. Beli i crni luk je konzumirao svakodnevno, a u svakom džepu je imao nešto bundevinih semenki, nekoliko lešnika, badema i oraha.

Nije mi jasno kako je Bervar još pre nekoliko decenija imao ona saznanja u koja se danas zaklinje savremena medicina, naročito kada je reč o prevenciji i  borbi protiv mnogih kancerogenih bolesti. Na svakom kongresu iz bilo koje oblasti medicine, od pre nekoliko meseci, godinu ili dve, kao skoro senzacionalno otkriće saopštavana su baš ona saznanja i činjenice koje je profesor Bervar znao i koristio decenijama ranije. Mene je još pre trideset godina  ubeđivao da treba svakodnevno jesti sveži crni i beli luk, jer su ove namirnice bogate dragocenim kolagenom, najvažnijim sastojkom zdrave, lepe i zategnute ženske kože. A u julu 2011. godine, na kongresu anti-ejdžinga u Beču, čuveni profesor Johanes Huber upravo je to saopštio: uz brokoli, crni i beli luk izvor su kolagena i dragoceni za produžetak mladosti kože! Bervar je bio živa, hodajuća enciklopedija znanja, i to originalnih i autohtonih, koja je nesebično delio onima koji su želeli da ga slušaju.

Posle obavljenih operacija po bolnicama, profesor Bervar bi skoro uvek nalazio vremena da se popne na vrhove lokalnih planina. Imao je neverovatnu potrebu da osvoji svaki vis, da kroči na svako brdo. Stalno je hodao i neprekidno bio u pokretu.

U svakom mestu Srbije želeli su da ga vide, da ga ugoste i počaste, ne samo kolege iz bolnica, već i lokalni političari. A on je bio skroman: nije odbijao poziv, ali bi na brzinu nešto malo pojeo i požurio da se što pre popne na kakvo obližnje brdo.

Tako je bilo i u proleće neke davne godine u Vršcu, u koji je putovao sa mojim suprugom. Posle obavljene operacije, dok je Steva sedeo sa društvom u nekom restoranu ispod Vršačkog brega, Bervar se već popeo na Vršačku kulu i ubrzo vratio u društvo.

Pomalo ponosan na svoje planinarske uspehe, uvek bi se pohvalio brojnim osvajanjima Triglava. Rekao je da sumnja kako bi Steva lako mogao da se popne na taj vrh. Tada su se dogovorili da istog leta budemo njegovi gosti u Mariboru.

Godinama smo, moj suprug i ja, letovali u vojnom odmaralištu Kupari, preko puta Cavtata, i posle desetak morskih dana, preko Jadranske i Ličke magistrale, preko Zagreba i Ljubljane, odlazili bismo na Bled, u vojni hotel „Svoboda“. Meni je  u Bledu bilo mnogo zanimljivije. U hotelu bismo iznajmili bicikle i satima se vozili oko jezera. Išli smo i u seoce Ribno, pa na italijanski sladoled u Kropu i Radovljicu. U Radovljici bih redovno kupila neki šal, kapu, rukavice ili džemper od njihove čuvene   trikotaže, a prvi put sam  posetila i čebelarski (pčelarski) muzej. (Drugi put je to bilo tek 2007. godine u Vajmaru u Nemačkoj.) U Kropi sam takođe kupovala razne sitnice od kovanog gvožđa. I danas na ulaznoj kapiji stana imam neobične kvake u obliku stilizovanog i savijenog lista, kovane u Kropi  a kupljene pre tri decenije.

Nezaobilazan je bio i Tržič, jer sam oduvek volela njihove sportske cipele koje i danas nosim, a moj maleni unuk Teodor navikao se na slovenačke ciciban cipelice i pre nego što je prohodao.

I tog leta Steva i ja smo najpre obišli sve pomenute lokacije, išli smo čak i u Tarvizio u Italiji, obišli Kranjsku goru, planinarili po Straževici i drugim brdima oko Bleda, a onda, puni uzbuđenja što ćemo krenuti ka Triglavu, sačekali smo profesora Bervara.

On je stigao jednog  julskog  popodneva u punoj planinarskoj opremi, maslinastozelenim pumparicama, istim takvim čarapama, planinarskim cipelama, sa rancem i planinarskim štapovima koje je sam patentirao. Ne sećam se da li je imao šešir sa peruškom, ali bio je pravi, autentični planinar čiji bi se lik mogao štampati na razglednicama iz Alpa i Slovenije.

Večerali smo zajedno i prošetali oko jezera, a on nam je saopštio da se Dom  na Kredarici, ispod Triglava, na 2520 m nadmorske visine, renovira. Taj planinarski dom nam je bio od neobične važnosti, jer, znali smo, u jednom danu ne može da se stigne do podnožja i da se popne na vrh. Zbog česte magle i nagle promene vremena u Alpima, penjanje na Triglav, iz bezbednosnih razloga, najsigurnije je ujutru. Da bi se savladalo tih poslednjih 300 m uspona koji su povezani metalnom sajlom, koja je ne samo hladna, već i vlažna, neophodni su dobra koncentracija i odmoran čovek. Zato je bitno prespavati u podnožju i sa elanom krenuti stopu po stopu, metar po metar, ka 2853. metru visokog troglavog vrha.

Zato nam je profesor Bervar predložio da umesto na Triglav idemo na Kamniško sedlo, vrh Kamniških Alpa, koji je po težini uspona ravan Triglavu.

Sutradan  ujutru sve troje smo se tamo uputili. U ranu zoru krenuli smo sa Bleda našim autom i u pola osam, kad je inače najbolje započeti neku planinarsku turu, već smo krenuli od podnožja kroz gustu šumu. Na samom početku naišli smo na izvor pitke planinske vode. Napunili smo čuturice  i simbolično se umili, što je predstavljalo čin bratimljenja. Usput nam je Bervar objašnjavao kako se hoda uzbrdo, a kako nizbrdo, kako se diše, koji je tempo hoda najbolji da bi se pravilno rasporedila energija. Ja sam ga, kao i inače, svašta zapitkivala, a on mi je o svemu pričao  i održao mi niz malih predavanja o ishrani, kuvanju, spavanju, fizičkim aktivnostima, važnosti vode za ljudsko telo. Pričali smo i o umetnosti, jer je Bervar posebno voleo slikarstvo. Znao je  ime svake biljke na latinskom jeziku i čemu svaka biljka koristi. Svaku na koju smo naišli ubrao mi je i dao da pojedem, i ja sam je, puna poverenja, uzimala. Tako smo usput pojeli i nekoliko vrsta sirovih gljiva koje smo ubrali pored staze. Pokazao nam je Bervar i mesto u šumi gde je on kao mlad doktor logovorovao dve sedmice bez hrane. Naime, dobrovoljno je napravio eksperiment sa samim sobom. Cilj je bilo saznanje koliko čovek može da izdrži, tj. da živi u prirodi samo od onoga što tamo pronađe. Čini mi se da je to bio njegov lični eksperiment u okviru ratne hirurgije, jer je i sam bio u  timu ratnih hirurga. U svakom momentu učio je ljude o prednosti upotrebe sirove, neprerađene hrane, beskrajno je verovao u moć prirode  i lekovito svojstvo biljaka. Bio je ubeđen da je većina ljudi kriva za svoje bolesti i da se ljudi razbolevaju zbog nepravilnog načina života koji vode. Njegove reči, kao proročke, slušamo ponovo na kongresima lekara u prvim decenijama dvadeset prvog veka!

U mladosti je bio alpinista, a kako je najveći deo godine provodio u Srbiji, nije bilo šanse da bude uvek u besprekornoj formi, pa je alpinizam zamenio fanatičnim planinarenjem.

Kao lekar, planinar i skijaš, bio je inicijator i osnivač Gorske službe spasavanja u Sloveniji, u koju je uneo niz inovacija i godinama je unapređivao.

Mene je oduševljavala njegova romantična ljubav prema prirodi, koju je bezgranično i iskreno poštovao. U jednom momentu, kad sam otpakovala bombonu  i htela da bacim papirić u šumu, on se iskreno pobunio: „Ne, Boba, daj to ovamo!” I  stavio je papirić u svoj ranac da bi ga bacio u prvu kantu za smeće.

Posle nekoliko sati hoda stigli smo ispod samog „sedla”, na 200 metara ispod njegovog vrha  i planinarskog doma. E, tu je bila jedna uzana stazica između dve stenovite grede, poput mostića, samo nekoliko metara dugačka, prekrivena živim kamenjem koje se kotrljalo na sve strane u duboki ambis ispod nje. Stazica je umesto ograde imala jednu labavu metalnu sajlu koja je posle Bervarovog prelaska tako landarala da sam se skamenila od straha  i nisam više imala  koncetraciju neophodnu za oprezan prelaz preko tog ambisa. Steva je nekako uspeo,  Bervar mu je sa druge strane pružio ruku, a ja sam, paralisana od straha, ostala da ih čekam u povratku. Njih dvojica su se popeli na Kamniško sedlo, popili čaj u planinarskom domu i sreli dvojicu doktora iz Beograda. I dan danas mi je žao što nisam imala hrabrosti i koncentracije da premostim tu sajlu od nekoliko metara iznad ambisa, jer sam propustila da vidim ogromno polje runolista ili alpskog cveta, simbola Alpa, koji raste samo na preko 2000 metara nadmorske visine, a čitavo belo polje prostiralo se ispred planinarskog doma. Znam da mi Bervar ne bi dozvolio da uberem nijednu biljku, jer su strogo zaštićene zakonom o zaštiti prirode, ali taj zakon je važio na nivou cele Jugoslavije, pa ga niko nije poštovao osim Slovenaca, a možda nisu ni oni, osim pojedinaca, poput profesora Bervara.

Uveče smo bili gosti profesora Bervara u njegovoj kući u Mariboru. Na večeri nas je dočekala njegova sestra Berta, kojoj je Steva nekoliko godina ranije bio anesteziolog prilikom operacije zbog koje je ležala na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Njihova kuća bila je dugačka, stara, neobična, u vidu zamka, preko puta Drave, pod zaštitom države, podeljena na tri dela. Dva su pripadala Bervarovoj sestri i bratu.

Čim sam se popela na sprat bila sam prijatno iznenađena malom ali kvalitetnom kolekcijom slika u kojoj je bilo i nekoliko lepih Kečićevih manjih formata koje je profesoru poklonio pevač Arsen Dedić iz svoje kolekcije, posle uspešno završene operacije.

Sledećih dana obišli smo Maribor i okolinu, popeli se na Pohorje, a najzanimljiviji deo našeg boravka kod profesora Bervara bio je prolaz kroz prašumu Lobnicu, dugu 7 km, u srcu Pohorja. Po njoj nema nikakvih staza niti je bilo šta obeleženo. Kako koje drvo padne, tamo i ostaje, ljudska ruka tu nema šta da radi, sve odrađuju priroda, biljke i životinje uzajamno, uz pomoć vetra, kiše, sunca i snega.

Ali Bervaru je baš to bio izazov, pa je i nama predložio da krenemo jednom jedinom maršrutom koju je on nekada davno pronašao i usvojio, a to je značilo: na jednoj najdužoj strani ulaz u prašumu, na suprotnoj – izlaz iz nje.

Pentrali smo se preko drveća, zaobilazili debele lijane, noževima uklanjali neke ogromne listove, preskakali smo stara trula stabla, pomagali se i nogama i rukama, upadali do grla u trulež od lišća. Naravno, bili smo u dubokim čizmama i radnim kombinezonima, kao vatrogasci. Išli smo polako i oprezno, korak po korak, jer nije bilo nikakvih obeležja, vodio nas je Bervar po svome instinktu. Zarobljena sa svih strana ogromnim lišćem, granama i drvećem, više puta sam se pitala da li on zna kuda  idemo? Naravno da je znao, ali kad upadneš u lišće do grla i kad ti se učini da nema izlaza, začas ti se probudi sumnja.

I u takvom jednom trenutku uzela sam  bombonu i istog trena Bervar se okrenuo i zatražio  papirić, da ga stavi u svoj ranac. Ta samodisciplina potpuno me je porazila. Ja upala u nekakvu vodu koju od lišća nisam mogla da vidim, lišće mi do ramena, grane preko glave, a Bervar priča: „Znaš, Boba, ta plastika, taj otpad je najveće zlo kojim će čovek uništiti ovu planetu. Treba dopustiti prirodi da samu sebe obnavlja…“

U drugom momentu ugledala sam usred šume ogromni, skoro džinovski, kranjski ljiljan. Učinilo mi se da sanjam. Profesor se samo nasmejao: „Znam, Boba, šta misliš, ja bih ti ga ubrao, ali to se ne sme!“

Posle mnogih dogodovština po prašumi, kad nam se činilo da smo zauvek zarobljeni spletom grana i lišća, puče izlaz i mi se nađosmo u zelenoj dolini.
Bilo je to neverovatno iskustvo, jedinstven događaj u mome životu i vanserijski doživljaj.
Naravno, za Bervara je bilo malo desetak kilometara, pa smo najmanje još toliko pešačili tamo-amo po Pohorju. Uveče nisam prepoznala svoje kukove, a on je mirno rekao: „Šta je to, danas smo pešačili samo 26 km!“

Sledeće godine Steva i ja smo sami otišli na Triglav sa Rudnog polja iznad Bleda, ali o tome drugi put.
Kao dobar domaćin, Bervar nam je sledećih dana pokazao Maribor i okolinu, ali najvažnije je da nas je zauvek motivisao da  pešačimo, hodamo, planinarimo i razvio u nama doživotnu  ljubav prema planinama.

Družili smo se sa profesorom Bervarom još desetak godina, sve do njegovog odlaska iz Beograda. Često smo se zajedno peli od podnožja do vrha Avale. On je pešačio od svoga stana iz Vojvode Stepe, preko Kumodraža i Belog potoka, a mi bismo se parkirali u podnožju.

Često smo zajedno išli na slave i druženja kod pacijenata koje je on operisao. I svaki put bih od njega saznala nešto novo. Bio je neobično pozitivan i sugestivan. Zahvaljujući tome  postala sam fanatik što se hodanja, tj. pešačenja tiče, i to doživotno.

Bervar je iz Beograda otišao naglo, kad je činjenica raspada Jugoslavije bila očita. Plašio se da neće moći tako često da viđa svoje unučiće, a sin mu je, kao plastični hirurg, već radio u Ljubljani. Prodao je stan i odselio se u Sloveniju.

Žal za Srbijom ostao mu je duboko u srcu, jer je ovde živeo od studentskih dana do raspada Jugoslavije, preko 55 godina.

Retko ko je u Srbiji ostavio toliko svoga znanja, elana, energije, stručnosti i ljubavi kao taj čovek. Tragajući po Internetu, nedavno, pronašla sam i reči nekog hirurga, učenika profesora Bervara, koji je rekao da je „doktor Marjan Bervar bio jedan od najvećih hirurga koje je Srbija i VMA ikada imala“…

Zaslužio je da mu se Srbija oduži makar jednom bistom u krugu Vojnomedicinske akademije, kao znakom sećanja na dobrog čoveka i velikog stručnjaka.

Pisano u Babama na Kosmaju od 4. do 11. septembra 2011. godine.