Slobodanka Rakić Šefer

ČASOSLOV ILI MISTERIJA JEDNE KNJIGE

mitOsamdesetih godina prošlog veka životni standard većine ljudi u Srbiji bio je zadovoljavajuć. Svakako da je i tada bilo svetskih ekonomskih kriza, vidljivih i nevidljivih, i tada je postojao problem nezaposlenosti, ali do posla se dolazilo kudikamo lakše, bio je manji odliv pametnih glava u inostranstvo.

Živeli smo još u velikoj, lepoj, priznatoj i poznatoj zemlji koja se zvala Jugoslavija.

Zajedno smo imali banje, jezera, prelepe planine, najlepše more, putovali smo na sve strane i u svako doba godine. Neki su za vikend leteli do Dubrovnika i Opatije, na skijanje u Kranjsku goru. Letovali smo na Jadranskom moru, planinarili po svim planinama, od Triglava i Kamniških Alpa do Durmitora, Prokletija i Šar-planine. Sretali smo se po kongresima, seminarima i simpozijumima, od Bleda i Maribora, preko Plitvica, Tjentišta, Zlatibora do Struge i Ohrida.

Svuda nam je bilo lepo i svakome je srce bilo ispunjeno, jer nam je zemlja u kojoj živimo tako lepa i zanimljiva.

Međutim, devedesetih godina, kao neka nebeska anatema, na tu lepu zemlju stuštila se nesreća u vidu najstrašnijeg građanskog rata koji je, poput raketne bombe, uništio deo po deo zemlje.

Razbili smo se kao kristalna čaša.

Ko je do tada putovao – putovao je. Ko je i šta do tada video – video je!

Godine 1992. Srbiji su uvedene ekonomske sankcije. U zemlji se izuzetno teško živelo. Hiljade mladih jurilo je, bukvalno bežalo iz zemlje, najpre da spasu živu glavu, ali i da nađu posao.

Bilo je žalosno gledati intelektualce bez posla kako po ćoškovima ulica prodaju po dve-tri litre švercovanog rumunskog benzina ili po pijacama prodaju jaja i proklijali krompir.

Zato su mnogi s bolom u srcu i knedlom u grlu odlazili u srećnije zemlje.

Osim ratnih profitera i njihovih porodica, u zemlji nije bilo drugih srećnih ljudi.

Umesto osmeha, na svakom licu počivao je grč. Grč od dugotrajnih patnji oko preživljavanja, grč od neizvesnosti, grč od raznih gubitaka...

I sama sam se vrtela ukrug.

Nisam bila dovoljno mlada da bih napustila zemlju i otišla u neku drugu, a nisam mogla ni htela da menjam svoju profesiju. Uostalom, ni od čega, ni od jednog posla, nije se moglo pristojno živeti ukoliko niste bili bliski vlasti.

mit2Iako vesele i optimistične prirode, u mene se uvukao realan strah od neprimetnog pada u depresiju. Zato sam često, jednom ili dvaput mesečno, sa suprugom Stevanom putovala na Taru, najčešće u vojni hotel „Omorika“. On je kao vojni lekar imao popust i to nam je bila jedina privilegija. Tako smo ibarskom magistralom, preko Valjeva i Debelog brda, pa preko Bajine bašte, za oko tri sata stizali na Kaluđerske bare.

Dešavalo se da pređemo celo Debelo brdo i ne sretnemo nijedan automobil na putu. Teško se dolazilo do benzina. Ono malo nafte što je i pored sankcija na volšeban način ulazilo u zemlju, prerađivano je u benzin za potrebe vojske i policije. Srbija je tada toliko osiromašila, da se ni danas, dvadeset pet godina kasnije, nije još ni pridigla, a kamoli stala na noge!

Standard koji smo imali do devedesetih godina prošlog veka nije ni približno dostignut u drugoj deceniji dvadeset i prvog veka!

Ali je zato priroda i tada bila raskošno bogata.

Gusti borovi sa svojim jedrozelenim granama uvek su nas rado dočekivali mašući njima kao krilima. U proleće nas je pozdravljao ljubičasti vres, u leto mirišljave trave, a zimi bajkoviti prizor sa čistim snegom.

Bilo da je zima, proleće, leto ili jesen, Tara nas je uvek dočekivala kao svoje najrođenije i mi smo se tako i osećali. Slobodno smo koračali, lutali i tumarali preko njenih brda i dolina, potoka i vododerina. Pešačili smo kilometrima na sve strane bez ikakve karte i nikad se nismo izgubili.

Ako nismo bili smešteni u Dečjem odmaralištu na Mitrovcu, odakle bismo išli do Kozjih stena i jezera Zaovine, glavna baza bile su nam Kaluđerske bare i hotel „Omorika“, ređe „Beli bor“.

mit3Jedine neprijatnosti koje smo doživeli bilo je nekoliko mojih upada u nevidljive vododerine koje je leti prekrivala visoka i bujna trava, a zimi sneg, pa sam često previđala te maske i precenjivala sopstvene mogućnosti.

Jedne ratne zime, možda 1992. ili 1993. godine, Steva i ja smo se uputili na Taru planirajući da ostanemo nedelju dana.

Tara je izgledala čarobno. Tek što je pao sneg čiji su kristali blistali i borovi i jele su se jedva prepoznavali pod njegovim tovarima. Mi smo željno čekali da što pre utonemo u tu belinu.

Pravili smo planinarske ture od po sedam-osam kilometara u jednom smeru i isto toliko u povratku, uz česte improvizacije.

Da nam hodanje ne bi bilo dosadno i jednolično, skraćivali smo katkad i produžavali putanje, pronalazeći nove mogućnosti.

Bilo je to jednog od onih hladnih, ali prijatnih dana, kada su se kristali snega prelamali na suncu kao da su kakvi minerali. Nas dvoje smo se uputili od hotela „Omorika“ ka konacima manastira Rača.

Znali smo pravi put. On je vodio okolo-naokolo, bio je dug i monoton. Već smo ga ranije opservirali, pa smo poželeli kraći i mnogo teži put.

Želeli smo da osetimo škripanje snega pod nogama, da se preznojimo i da nam boravak na snegu bude zabavan i radostan.

Zato je trebalo spustiti se u neku vododerinu, pa se podići i preko valovitih njiva gaziti dubok sneg do kolena, pa sići u potok nekoliko puta, pa kroz šumu – do konaka.

Negde na pola kilometra od manastirskog konaka savlađivali smo sneg preko jedne prostrane brežuljkaste njive. U jednom momentu, Steva mi reče:

„Pogledaj, levo od tebe, viri neko drvce, čini mi se da je neki štap?“

„Ma kakav štap?!“ – rekoh mu. „Neka motka se zaglavila u snegu. Možda je i stabljika kukuruza koju je plug izbacio?“

„Ne!“ – bio je uporan Steva. „To je štap sa nekom kesom.“

„Ja ne vidim ništa. Otkud kesa usred njive i ispod snega?“

Čim sam ovo izgovorila, obuzeo me je strah.

Ratno je vreme. Bosna je samo nekoliko kolometara odatle, granica je vrlo blizu, a tamo besni užasni rat.

Možda je neka nagazna mina ili bomba koju je prekrio sneg?

Počela sam uspaničeno da vičem:

„Ne idi tamo! Šta god da je, hajdemo što pre odavde!“

Bila sam udaljena dvadesetak metara od tog štapa, Steva mnogo više, ali me nije poslušao. Kao po nekom diktatu, prošao je pored mene i stopu po stopu, uranjajući u duboki sneg, tvrdoglavo se uputio ka tom mestu.

Iskreno govoreći, ja sam nastavila put, bežeći što dalje od tog mesta. Sa pristojne udaljenosti, na samom ulazu u šumu, posmatrala sam šta će se desiti.

Steva je mirno prišao, protresao štap od snega i zajedno sa njim izvukao kesu, podigavši je visoko, da je vidim.

„Gle, kesa, kao što sam ti rekao! Unutra je neka knjiga. Dođi!“

Šta će knjiga u kesi i to usred njive? U okolini nema nijedne kuće, manastirski konaci su prazni. Hotel „Beli bor“ udaljen je bar kilometar od ove njive.

Steva vadi knjigu iz kese.

„Ovo je neki časoslov, i to na staroslovenskom, sav je buđav i blatnjav. Delimično je truo, nema smisla da do kraja istrune.“

Tek to je doprinelo rastu misterije oko ove knjige.

Ko bi mogao da nosi knjigu po njivama, kad to nije knjiga za čitanje? U manastirskim konacima nije niko živeo, oni su neka ispostava manastira Rača koji se nalazi na izlazu iz Bajine Bašte na početku puta za hotel „Omorika“.

I šta će časoslov nezaštićen, nemarno stavljen u običnu plastičnu kesu, usred njive? Molitve iz njega se čitaju u pevnicama crkvenih hramova.

Ko ga je, kad i zašto odande izneo?

Kakva je njegova simbolika na tom mestu? „To je neko čuvao ovce, čitao knjigu i zaspao“– kaže Steva.

„Nemoguće!“– rekoh ja. „Otkud čobani znaju da čitaju, i to na staroslovenskom?“

Možda je ukradena pa zakopana?

Tako smo se nas dvoje bar pola sata raspravljali tu, na snegu, i ni na jedno pitanje nismo dobili odgovor, kao što odgovore nismo dobili do današnjeg dana.

Uglavnom, Steva nije dozvolio da se knjiga ostavi na njivi i da tamo istrune, već je blatnjavu kesu sa buđavom knjigom poneo u hotel.

Meni je pripao zadatak da je operem, očistim od buđi, osušim i složim njene listove od pergamenta.

Od silne upotrebe listovi su bili iskrzani i na ćoškovima masni i istrošeni. Prema godini izdanja, bila je stara skoro sto godina. Buđ i vlaga udruženi sa blatom činili su knjigu prilično bezvrednom.

U prvim momentima osećala sam veliki otpor, čak i da je dodirnem. I da je u pitanju bilo kakva druga knjiga, ne bih se ni osvrnula na nju. Ali sama pomisao na bogoslužbenu knjigu odredila mi je zadatak da je dovedem u red. I tako uzbuđena, u hotelskom kupatilu, tuširala sam list po list, tapkala ih peškirom i širila po celoj mermernoj terasi i po radijatorima ispod velikih i kosih staklenih prozora okrenutih ka Kremni.

123Bilo mi je najvažnije da knjigu spasem, jer sam duboko verovala, a to uverenje me i danas drži, da smo baš mi morali da je pronađemo.

Tog dana nešto nas je vuklo da pređemo baš preko te njive i presečemo put ka šumi, iako kroz nju ne vode nikakve staze ni putevi.

I koje god pitanje da postavite – svi odgovori usmereni su ka nama. Mada je moguće da je istu tu kesu pre nas pronašao neko drugi i ostavio na istom mestu, možda traktorista koji je orao njivu? Ako ju je iskopao iz zemlje, možda nije znao šta će sa njom, pa ju je tu ostavio, malo je izdigavši, ne bi li je neko pronašao.

Osušena i izlečena knjiga krenula je sa nama put Beograda. Stavili smo je u ranac, sa nekim planinarskim mapama i vodičima.

Najpre smo se zanosili da je odnesem u Patrijaršiju, ali su mi svi viđeni ljudi i vernici savetovali da to zaboravim, jer će joj kod mene biti najbolje i najsigurnije.

mit4Tako je i bilo.

Nije prošlo mnogo vremena, baš taj časoslov, baš taj molitvenik poslužio mi je da napravim jedan lep i uspešan ciklus slika. Bile su to slike iz ciklusa „Vajati spokoja – Molitvenici“.

Kako sam došla do te ideje, potpuno je čudesno.

Verovali ili ne, molitvenik se sam našao na mom radnom stolu!

Na štafelaju mi je bilo započeto ogromno platno, neki starinski pčelinjak iz Slovenije, koji sam radila po sećanju.

Dok sam zamišljeno gledala kroz prozor dozivajući predstave iz pčelinjaka, tu, pored mene, na stolu, nešto je lupilo poput šake i na momenat se pojavio stari molitvenik.

Začuđena posmatrala sam prazan sto.

Već sledećeg momenta nešto me je nateralo da uzmem merdevine, popnem se i iz plakara izvučem ranac sa molitvenikom.

Odmah sam skinula sa štafelaja započeti pčelinjak i na njegovo mesto namestila manje platno. Slike sa molitvenikom su se bukvalno same smeštale i ređale jedna za drugom. Pčelinjak prekriven providnom folijom još uvek, duže od dve decenije, čeka u šupi da dođe na red.

Molitvenike sam slikala skoro dve godine i uradila sam osamdeset slika. Sve su one, posle izložbe u Galeriji 12 + u ulici Vuka Karadžića broj 12 u Beogradu, jedna po jedna, na volšeban način, tiho odlazile u svet. Kod mene je ostala samo jedna manja slika.

Otkako je taj stari molitvenik u kući, počela sam da doživljavam niz nekih čudnih koincidencija. Nijedna me nije uplašila, ali me je svaka osvestila i prosvetlila.

Za ovih dvadeset i više godina upoznavala sam nove dimenzije života.

Dešavale su mi se razne situacije koje drugi ne mogu da vide ili čuju, još manje da poveruju u njih, a ja sam ih jasno videla i snažno doživela.

Možete zamisliti koliko je za sto godina starosti molitvenika, da zanemarimo godine pod zemljom, iz njega upućeno molitvi? A pošto je časoslov, iz njega su čitane i jutarnje, i večernje, i dnevne i praznične molitve. Po nekoliko svakog dana. I sama sam pronašla neke izuzetno lepe, nadahnute i uzvišene. Neke su čista poezija. I sve su čitane u pevnici nekog manastira, a ne na njivi.

Odjek tih molitvi, njihov bruj i njihova veličina morale su isijavati energiju iz molitvenika.

Ni danas taj molitvenik nije mrtva, već živa knjiga iz koje se i pred kojom mogu ponovo Bogu uputiti delotvorne molitve. Tim pre što je ponovo vaskrsao i nije istrunuo u zemlji, već je Božijim proviđenjem došao u moje ruke.

Pisano u Babama od Đurđevdana do Markovdana 2015.