Slobodanka Rakić Šefer

Vajati svetlosti

1
Otkrivanje tajni,65x100
2
Darovi srca, 40x50
3
Beli friz, 40x120
4
Zrenje, 60x72
5
Oda svetlosti, 72x60
6
Nevestini darovi, 60x38
7
Durmitorski biseri, 30x30
8
Buketić sa Avale, 18x24
3
Darivanje, 30x30
10
Alpski beluci, 30x30
11
Želela sam da bude šuma..., 120x90
12
Šapat vezilje, 108x84
13
Otvorenom dušom kroz srce Srbije, 100x120
14
Ostrvo za sanjare, 35x90

Vajati svetlosti - Bele slike, ulja na platnu rađena u periodu od 1981. do 2007. godine.

Za slikarske opuse Slobodanke Rakić Šefer može se s pravom tvrditi da nose nesvakidašnju poetiku, duboko prožetu simbolima stalnog trajanja i obnavljanja života. Na njenim, bojom zasićenim i pikturalno izatkanim uljima traje jedan svet lepših uspomena, lepota večitog detinjeg sna. Kao da su iz jednog dalekog snovidjenja vile svoje kolo rasplele baš među brojnim detaljima njenih slika. Slikarka bez zazora, iskreno i jasnim likovnim jezikom čiste pikturalnosti tka čipkaste svetove pune biserčića, kamenčića, školjki ili bilja. Sve ih isprepliće čini kompozicije koje na mah mogu da zavaraju svojom melodijom, svojim neprekidnim trajanjem pesme o lepoti življenja. Bilo da se na slikama roje pčele, ili ih naseljavaju ptice i njihova gnezda uvek su to u suštini simboli večitog nastajanja i neuništivosti života. Tu je i stalni bruj molitve, duboko poput najveće tajne utkan u likovne elemente kao sveprisutni zvuk molenija. Klasični motivi i simboli pravoslavlja nisu jasno i namerno nametnuti. U slikama Šeferove njih treba odgonetati. Cela slika ponekad nosi krstoobraznu kompoziciju, koja je naznačena, ili u stvari prikrivena štafelajem i svetom u slici i van slike. Njen likovni jezik je nezavisan čak i onda kada poseže za citatima iz klasične umetnosti, za svetovima starih civilizacija. Uvek su to promišljeni, ali emotivno pažljivo odabrani simboli. Za takve slike umetnici je neophodna raskoš svetlosti pa zato njena platna naseljavaju zaslepljujuća čistoća i belina, bez senki. Namerno ih eliminišući kadagod je to moguće, Šeferova tako pušta životu da pulsira, a slici da bude i slika i pesma. Zato su njene bele slike ili Vajati svetlosti oda ovozemaljskom, duhovno obogaćenom svetu u kome nema ni traga od tamnog vremena na koje ni slikarka, ni njena dela ne pristaju. Emina Cirić lkovni kriticar, 1995. Neprestana spontana težnja ka harmoniji i vedrini, podvucimo još jednom, ponesena iz detinjstva, je jedan od razloga zaljubljenosti u belu boju, u svetlost, u sunce. Ima još jedan poseban izvor tajnovitosti i bajkovitosti njenih belih slika, to su vajati iz detinjstva, ne oni tamni vilajeti, vec riznice snova ljudi na selu, škrinje u kojima se skrivaju čaršavi, miljei, vezovi iz devojačkih snova i njihovih čežnji. Ona je birala, čas predmete koji su po sebi puni prozračne poezije i deluju asocirajuće (miljei, vezovi, čipke), ili obične "prozaične" predmete (korpe od pruća, raspukle plodove, čaure, mahune), čas poljsko i to često uvelo cveće, koje verovatno nosi neku simboliku prolaženja, nestajanja. I sve to stavlja u nadrealne odnose. Otuda, svi ti, na prvi mah, prepoznatljivi predmeti, utkani jedni u druge, dobijaju iznenada nova značenja. Neke Slobodankine slike deluju izuzetno transparentno, vazdušasto i na njima osetimo dah vetra ili zvuk vode ili meškoljenje šljunka pod nogama ili pod ljubavnim dodirima talasa. Slobodanka je prisutna u svom delu kao hranljivost u semenu, kao Deus absconditus. Sve svoje disonance, unutarnje lične lomove pretvara u svet milokrvne transcedentnosti. Dr Radoslav Josimović profesor Univerziteta, 1989.